Kao pisac koji sebe otkriva i traži sigurne staze da izađe iz vakuuma, Jovana Dišić je hrabro istupila na domaću književnu scenu objavivši roman “Vakuum” (Vulkan, 2022). Saznajte u Lolinom razgovoru sa mladom književnicom gde bi putovala da ima vremeplov, šta čita i u kojim okvirima vidi – ženu, umetnost i stvaranje uopšte.
Kada si počela da pišeš i naslutila da si pisac? Da li se pisac postaje i može li da se „brusi talenat“?
Što više razmišljam o tome, sve se više nameće zaključak da je kod mene potreba za pisanim izražavanjem počela jako rano, od prvih čitalačkih iskustava. Još uvek čuvam jednu svesku iz prvog razreda u kojoj sam pisala smešne, ali prilično dosledne stihove. Prvenac „Kauboj Bunu“, duga pesma u kojoj se smenjuju rimovani šeterci i sedmerci, zabavno je štivo.
Potreba za pričanjem, međutim, javila se još ranije. Bila sam jedno od one dece koje posadite na stolicu da izrecituju pesmicu, pa kada ponestane pesmica, počnu da izmišljaju svoje priče. Kako se razvio stid, tako sam ućutala i počela da pišem dnevnik, pa kratku prozu. Onda sam potpuno prestala da pišem. Trebalo mi je mnogo vremena da ponovo ono dete u sebi posadim na stolicu i podstaknem ga da priča. I to uvek iznova moram da radim. Tako da ne bih mogla da kažem da se piscem postaje, pre mi se čini da se on otkriva. Barem je tako u mom slučaju, ako uopšte mogu da se usudim da sebe nazovem piscem.
Neko uspeva da ostane u tom otkriću, a neko se iznova povlači i stidi, a postoji i mnogo neotkrivenih pisaca. Ipak, to ne znači da se talenat ne može „brusiti“. I te kako može i mora. Recept nije komplikovan – mnogo, mnogo čitanja.
Da li te pisanje vodi u vakuum ili iz njega izvlači?
Zavisi o čemu pišem i kako mi ide. Šalu na stranu, sve više verujem da se iz vakuuma i rađa umetnost.
Glavna junakinja romana Ana studirala je književnost na Filološkom fakultetu. Čitaocu ne može da promakne ta paralela sa tvojom biografijom. Umesto pitanja da li je „Vakuum“ autobiografski roman, Lola te pita koliko zapravo pisci mogu da pobegnu od autobiografskog u svojim delima?
Čini mi se da nikada ne može potpuno, jer sve o čemu pišemo propuštamo kroz sebe i određujemo u odnosu na sebe. Možete napakovati slojeve i slojeve otklona, možete pisati suprotno od onoga što mislite ili osećate, možete imati mnogo mašte, možete zauzeti ironijsku poziciju, ali ipak sve određujete u odnosu na sebe. Verovatno bi filozof mnogo smislenije dao odgovor na ovo pitanje, ali recimo da se to može reći: svakako možete pobeći od autobiografskog, ali od sebe nikako. Ako bežite od sebe, onda to teško da je umetnost.
Zašto glavna junakinja živi u vakuumu? Da li je to problem žene u savremenom društvu na Balkanu (ili u svetu uopšte), problem umetnice ili generacijsko obeležje? Kako se iz vakuuma izlazi?
To je problem čoveka, bilo kog pola, u bilo kom vremenu, u bilo kom delu sveta. To su one situacije kada se usudimo da tražimo smisao i priznamo sebi da nismo zadovoljni svojim životom. Moguće je da su umetnici skloniji stalnom promišljanju i preispitivanju, pa i nezadovoljstvu, zbog toga što su suštinski nepraktični. Da su praktični, ne bi se bavili umetnošću. A kako se iz vakuuma izlazi, to svako mora otkriti za sebe. I ne treba se zavaravati da se može iz njega izaći trajno.
Roman „Vakuum“ je tvoj prvenac. Da li je bilo potrebno hrabrosti i smelosti da istupiš na domaću književnu scenu upravo romanesknom formom? Koliko dugo si pisala i pripremala roman?
Trebalo mi je mnogo hrabrosti da roman uopšte i napišem, a zatim još više da počnem da tražim izdavača. Sve je trajalo oko pet godina, od prve ruke, do poslednjih izmena, i roman se za sve to vreme menjao bezbroj puta, a ja sam se borila između želje da budem pisac i ubeđenja da to ne treba objaviti. To je večita boljka onih koji pišu: istovremeno žele da svi pročitaju njihov roman, ali i da ga niko ne pročita, jer je pisanje suštinski intimna stvar. Međutim, kada je roman prošle godine i objavljen, shvatila sam da on više ne pripada meni. Pripadao mi je dok sam ga pisala, menjala i prepravljala. Od trenutka kada je odštampan, počeo je da pripada čitaocima.
Da li trenutno radiš na nekom novom delu? Koliko zapravo vremena možeš da uložiš u pisanje u današnjoj užurbanoj svakodnevici?
Imam mnogo započetih tekstova, kraćih i dužih. Ovim kraćim se lečim, ali ne baš uspešno, jer patim od one nezgodne bolesti koja se zove „druga knjiga“. Videćemo koliko će bolest trajati.
Da postoji vremeplov – u koju epohu bi se vratila? Ili bi krenula napred u budućnost?
Ne bih ni jedno ni drugo. Od onih sam koji ne žale za prošlim vremenima, ali ih nešto ne zanima ni kakva će biti budućnost. Sadašnji trenutak je ono što me interesuje. Postoji jedan divan film Ričarda Kertisa, zove se „About time“. U njemu mladić saznaje da muški članovi njegove porodice imaju moć da vrate vreme unazad, ali ne globalno vreme, već vreme u okviru svog života. On odlučuje da tu svoju moć iskoristi da pronađe ljubav, a kada pita oca na šta je on trošio vreme, njegov odgovor je – na čitanje. Ja bih bila poput tog čoveka. Koristila bih vremeplov da se vratim nekoliko sati unazad da bih stigla da pročitam još koju knjigu ili napišem još koje poglavlje.
Radiš u biblioteci i može se reći da si celog života okružena knjigama. Koja ti je knjiga omiljena i zašto? Koje tri knjige svaka Lola treba da pročita?
Ovakva pitanja su mi uvek najteža i ne umem na njih da odgovorim. „Bojim se čoveka koji je pročitao samo jednu knjigu“ rekao je Toma Akvinski, a ja se pomalo bojim i onih koji imaju jednu omiljenu knjigu, jer meni ne polazi za rukom da se odlučim. Jako mi je teško i da dajem preporuke, naročito ljudima koje ne poznajem. A tako ih je mnogo, kako odabrati samo tri?
Kod mene bi lista preporuka beskupulozno zaličila na program Filološkog fakulteta. Sigurnije je da dam preporuke knjiga koje su na mene nedavno ostavile snažan utisak. Tu mogu odabrati tri: pesnička zbirka „Psi koji trče unazad“ Marka Đorđevića (Književna radionica Rašić, 2022), roman „Gvozdena zavesa“ Vesne Goldsvorti (Geopoetika, 2022) i roman „Teferič na Slaviji“ Sanje Savić Milosavljević.
Napiši Lolama nešto za kraj.
Drage Lole,
„Mislite da su vaša bol i vaše slomljeno srce presedan u istoriji sveta, a onda čitate.“ (Džejms Boldvin)
Zato: čitajte, čitajte, čitajte.
Vaša Jovana
