Evo zašto to rade, ali i kako se u svemu ogleda i LICEMERJE DRUŠTVA.
Čokoladice, sokovi, žvake, grickalice, energetska pića… Iako zvuči kao spisak za trebovanje neke prodavnice, zapravo je reč o listi “sitnica” koje na velikim odmorima i u povratku iz škole i sa treninga krade sve veći broj osnovaca i srednjoškolaca.
Dok prodavnice uvode mere veće kontrole, a roditelji se u neverici došaptavaju čije dete to radi, a čije ne, škole ukratko ostaju nenadležne. Istraživali smo zbog čega se deca pubertetskog uzrasta okreću krađama, zašto smatraju to prihvatljivim i kako zaustaviti ovaj negativni trend.
Kako “Blic” saznaje iz više izvora, krađe po prodavnicama u neposrednoj blizini osnovnih i srednjih škola nisu novost, već prećutna boljka koja potpada pod ono “dečije”, a ostavlja se na slobodu reagovanja onima kojih se direktno tiče. Kako to biva sa svim problemima ove vrste, nedostaje ono sistemsko ili šire društveno za koje treba mnogo više od prebacivanja odgovornosti.
Dugih 15 minuta velikog odmora
Prema rečima radnika u nekoliko novosadskih marketa, krađe se odvijaju najčešće u grupama, organizovano, a idealna “meta” su malo veći marketi u kojima je moguće zavući se među police.
– Kradu čokoladice, sokove, grickalice, sve što mogu na brzinu da strpaju u ranac ili u džepove – priča za “Blic” jedan radnik u novosadskom objektu lanca prodavnica koji već duže vreme kuburi sa malim prekršiocima.
Kako dalje navodi, situacija je ista u svim radnjama koje se nalaze u blizini škola. Zato su osmislili metodu koja bi trebala da pomogne da se ova pojava svede na minimum.
– Zabranili smo ulazak više od dvoje, troje đaka istovremeno. Ostali kupci nesmetano ulaze, ali jedan od radnika kontroliše na vratima ulazak dece u grupama. Na taj način smo uspeli dosta da se izborimo sa tim problemom, jer su uglavnom krali koristeći gužvu i galamu koje njihovi drugari prave i našu nemogućnost da ih sve odjednom nadgledamo – objašnjava dugogodišnji radnik marketa.
Stvar dokazivanja
On dodaje da nije stvar u gladi, jer ta deca imaju novca kod sebe, već je stvar želje da se dokazuju i ispadnu face. Sleganjem ramenima jasno nam daje do znanja da je to nešto “uobičajeno” i “redovno”.
To nam je potvrđeno i u nešto manjoj prodavnici koja se nalazi u neposrednoj blizini jedne osnovne škole. Kako navodi vlasnik, koji i sam radi na usluživanju mušterija, deca i te kako imaju novca za užinu.
– Dolaze sa novčanicama po 2.000 dinara da kupuju užinu, ne može im se kusur vratiti. Niko tu ne krade jer je gladan i nema para, a da prilika stvara lopova, to je tačno – dodaje.
Plen se “šteka” i u donjem vešu
Od jednog srednjoškolca saznajemo da krađa nije ograničena samo na veliki odmor, već svaku zgodnu priliku kada je društvo veće – u povratku iz škole ili sa treninga.
– Znam da je jedna ekipa sa treninga redovno krala po povratku kući u obližnjem mega marketu. Kradu sve što im se učini zgodno, pa strpaju u ranac, džepove, a jedan je uhvaćen od strane obezbeđenja sa punim donjim vešom čokoladica – navodi ovaj srednjoškolac.
Kako dodaje, za ova (ne)dela se obično i ne sazna, jer svaka prodavnica to rešava tako što će zabraniti ulaz kradljivcu koji više puta bude uhvaćen ili snimljen kamerama. To je bio slučaj i sa jednim srednjoškolcem koji, kako kaže, “na sebi ima 1.000 evra, ali eto, krade”.
Kad pukne bruka…
Ono što je zabrinjavajuće, to je da nema povratne informacije da li roditelji uopšte saznaju za takvo ponašanje njihovog deteta, jer se krađe ne dešavaju u blizini mesta stanovanja, već tamo gde se deca kreću na putu do škole ili svojih slobodnih aktivnosti.
– Nije nam se dešavalo da roditelj nekog deteta koje je uhvaćeno u krađi dođe da nadoknadi štetu ili se izvini. Verovatno zbog toga što i ne znaju šta im dete radi, a ima i onih koji od bruke ne bi smeli ni da dođu – navodi radnik marketa.
Prema njegovim rečima, bilo je i primera da su se njegove kolege u drugim maloprodajnim objektima žalile školi, ali su dobili odgovor da škola za to nije nadležna. Ipak, sve je na nivou glasina, baš kao što se i među decom i roditeljima prepričavaju slučajevi kada dođe do razotkrivanja.
Naš trener je obelodanio kada je jedna grupa uhvaćena u krađi za vreme priprema van grada. Tada je on kontaktiran kao odgovoran, a osim što je obavestio roditelje onih koji su krali, javno ih je prozvao među nama. Hteo je valjda da ih postidi, kako bi prestali to da rade – objašnjava naš srednjoškolski sagovornik.
Najvažnija je reakcija odraslih
Kako za “Blic” pojašnjava školski psiholog Dragana Ćupurdija, reč je o fazi u odrastanju čije ispoljavanje zavisi od karaktera svakog pojedinačnog deteta, ali koja je izazvana željom da se na neki način suprotstavi autoritetima.
– Prvo su autoritet za suprotstavljanje roditelji, pa nastavnici, a naposletku i sistem. Obično to rade tako što će pribegavati zabranjenim stvarima poput konzumiranja cigareta ili alkohola, a kod nekih dolazi i do toga da počine sitne krađe. Dalji tok ponajviše zavisi od samih roditelja i neposrednog okruženja – objašnjava sagovornica “Blica”.
Trenutak kada prolazna faza odrastanja preraste u ponašanje nalazi se na tankoj granici između ignorisanja problema i pravovremene reakcije, smatra Ćupurdija.
– Ako kod kuće imamo roditelje koji će na neki način afirmativno pričati o tome, smatrajući da oni koji se nakradu bolje prođu u životu, ne može se reći da dete ugledanjem na njih može doći do toga da prestane da krade. Isto tako, ako izostane bilo kakva reakcija, ako su roditelji ravnodušni, to je možda još gore od indirektnog odobravanja.
Teško je generalizovati, ali u eri pogrešnih modela ponašanja koje deca viđaju na internetu, roditelji moraju da nastoje da ukažu na pravilno ponašanje – smatra naša sagovornica.
“Svi to rade”
Neretko se događa da se pojedinci prilagođavaju društvu, te pristaju na učestvovanje u krađi da ne bi ispali izdajice, a naposletku i da ne bi bili izbačeni iz društva.
– Roditelji su opet oni koji moraju da reaguju sinhrono ako je problem na nivou čitave grupe đaka, ali i tu se stvari mogu zakomplikovati jer će uvek biti onih koji neće želeti da priznaju problem svog deteta.
Individualno ili u saradnji, roditelji moraju da daju detetu do znanja da je takvo ponašanje pogrešno kako ne bi prešlo u naviku – kaže školski psiholog.
Teško je, kako dodaje, detetu dokazati da oni koje gleda na društvenim mrežama i u medijima nisu osobe na koje se treba ugledati.
– Tu postoji određeno licemerje prema današnjim generacijama. Sa jedne strane im serviramo na tacni ljude koji kršenjem zakona i nečasnim ponašanjem stiču slavu i bogatstvo, a sa druge strane treba da im pričamo kako to sve ne valja.
Dobri primeri su nevidljivi, a oni loši i te kako vidljivi. Zato je licemerno stavljati decu na stub srama, a ostati slep na činjenicu da se takvo ponašanje današnjih javnih ličnosti nagrađuje dodatnim publicitetom i popularnošću – bez dileme je naša sagovornica.
Deca to neretko i čine da bi dobila pažnju, a lakši put nalaze do one negativne pažnje, nego do pozitivne, gde se treba nešto i potruditi. Pažnju im, smatra naša sagovornica, treba i dati. Ali na način da im se ukaže na grešku i pruži šansa da je ne ponove.
Za to vreme, smatra Dragana Ćupurdija, psiholog po struci i iskustvu, moramo da mislimo o tome da ako hoćemo zdravu omladinu moramo da joj pružimo zdravo okruženje.
Preuzeto sa: blic.rs
