Na kraju svakog od milion hodika je nešto kao raskršće gde se misli sudaraju jedna sa drugom baš u trenutku kada bi svaka od njih da izbije, dobije svoj konačan smisao kroz uobličenje u reči.
Misao ostaje baš to, misao bez svoje konačne forme što se i vidi kroz moj pogled koji je ozbiljan, više zapravo blago teleći jer ne uspevam da izustim.
Čudno je to, gde odu sve te misli nakon što se sudare?
Razumem to ovako: nakon što dođe do sudara naglo menjaju svoj pravac i odlaze nekom drugom, izmenjenom rutom. Puštam ih, one tada nestaju i gube se u mračnim hodnicima dok potpuno ne iščeznu. Tada osećam mir i oslobađajuću svejednost dok ih puštam da odlaze.
Shvatam da nije svaka misao tu da ostane ili bude izgovorena. Samo tek po koja i to ona najupornija izbija na glavni tok u smeru koji će pokrenuti put razgovora ili razmišljanja.
U tim trenucima, pogotovo dok je tu neko, osećam kako se više ne preobražavam u učtivost. S vremena na vreme samo klimnem glavom kako bih stavio do znanja da sam dobar u slušanju sagovornika, a sve češće sam klinički mrtav za razgovore, pogotovo one isprazne.
Uglavnom sam veći deo dana sam u stanu. Tek sada, kada ne žurim nigde primećujem poneke male detalje posebno izoštrene dosadom.
Kao na primer dugačke crne linije parketa koji je na sastavu nabubrio od velike poplave koja se desila pre par meseci. Na sred zida u dnevnoj sobi visi sat.
Na satu je slika bicikle naslonjene o drvo a okolo su veliki crni odvratno ružni brojevi. Tačno je 17:58h na satu koji već par godina ne pokazuje tačno vreme. Vreme nije stalo, samo to za mene znači da imam vremena na pretek. Previše prokletog vremena za razmišljanje.
Neke misli mi dođu tek tako, lenjo, narušavajući mir koji želim makar na kratko da okusim sada kada sam ostao bez posla. Počinje da se smrkava. Pogledom kroz prozor osećam da je sati tačno… prekasno.
Nakon svega što je bilo želim da izađem – više da pobegnem.
Oblačim se od početka, a sada je vreme i za ono nužno fizičko jer je napolju kalendarski zima. Dugački crni kaput i ja, izlazimo ruku pod ruku kroz dugačke ulice. Mokri kamenčići trotoara sijaju od svetala automobila dok prolaznici ostavljaju tragove za sobom svojim nakvašenim čizmama.
Jedna ljubav, mnoštvo ulica i živopisan život, sve smešteno u ovaj deo Beograda u koji verovatno više neću doći. – Kuda idem?
Ne znam. Svako pitanje u poslednjih par dana je ili nevažno ili je ostalo u onim mračnim hodnicima, bez odgovora. – Da bih na kraju makar malo sačuvao svoj mir moram biti iskren, da, ja definitivno bežim.
Od golih praznih zidova, od samoće, od sebe, od tebe.
I na kraju nema velike pouke. Samo jedna ćelija što je htela prostom deobom da se deli a nema nam proste deobe. Vuku nas unazad postupci koje i sami pokušavamo da shvatimo. Sapliće nas bumerang sopstvenih odluka koji kad tad mora da se vrati svom pošiljaocu.
Ja ću biti nazad na mestu na kome sam počeo svoj put da bih ga nastavio, na mestu na kome sam te iz papira nenadano izvukao i stavio da budeš deo moje male kratke stvarnosti. Ostaje mi pisanje.
Dozvoljava mi da se poigravam, oblikujem i zadržavam bitno kroz beležnicu trenutaka.
Ovakav jedan trenutak zabeležen, kakav god bio ostaje, da neki sledeći put bude proživljen drugačije.
