Možda to misli ministar prosvete, ali ja ne mislim da u taj minut ćutanja može da stane sav bol, svo saučešće i sva empatija ljudska. Ja ću deci do kraja školske godine pričati ko ne treba da im bude uzor u životu. Pričaću dok ih uši ne zabole. Pričaću im o tome kako se postaje čovek, ne kao dvonožna životinja, već čovek kao moralni imperativ. Čovek kao vrlina.
Pričaću im o ljubavi, moralu, empatiji, drugarstvu, toleranciji, odgovornosti, poštovanju, humanosti, ljubaznosti, kulturi. Pričaću im danas, sutra, prekosutra, za svog radnog veka. Od septembra do juna. A i posle toga ću im pričati. I sa onoga sveta ću im pričati, glasno, il’ šaputanjem, da me čuju dok spavaju. Jer, nije K.K. ubio 8-ro svojih drugara i drugarica. Ubili smo ih mi. Ubila ih je nebriga za njih i njihove probleme. Deca su nevina i nisu zla. Ne rodi se niko zao. Zlo se stekne u životu. A ova država neguje zlo već tri decenije Prepustili smo decu zlu i nakaznim uličnim psihomanijacima da im budu model ponašanja. Tolerišemo zlo u porodici, na ulici, u restoranu, na utakmici, u marketu, na televiziji, na tiktokovima, u Skupštini. Tolerišemo mlinove ljudskog mesa i ćevapdžije, kumove i kumčad.
Tolerišemo 200 na sat i “smrt muriji”. Tolerišemo nasilnike u školi. I tako, razbijamo, pijemo, jedemo, lumpujemo u kafani već tri decenije. I sada je došao konobar sa paragon blokom da podvuče crtu i traži da se plati. Sve. I pojedeno i popijeno i porazbijano. Odmah.
Profesori, nastavnici, učitelji imaju vezane i ruke i noge. Pridavljeni besmislenom administracijom. Zaplašeni za svoj posao. Strah od direktora, od školske uprave, od ministarstva. Strah uspostavljen piramidalno, hijerarhijski. Svako se plaši onoga iznad sebe. Strahom se vlada.
Svako gleda samo da sačuva svojih 600 evra. I zdravlje, ako može. I zato više mi ne vaspitavamo. Mi samo nešto kao predajemo, deca kao nešto uče, roditelji se kao nešto sekiraju. Dovodimo kriminalce, pevaljke, starlete u učionice da prave skaradne spotove.
Preči su nam kod kuće fejsbuci i Instagrami od rođene dece. Za njih nemamo vreme. Na njih neka misli škola. Škola tome i služi, da misli na našu decu dok mi radimo nešto važnije, zar ne. A znamo, nije da ne znamo, da je država obezalatila učitelje koji grade temelj, nastavnike koji grade zidove, profesore koji postavljaju krov. Gradimo golim rukama. Pomoću štapa i kanapa. Alat je oduzet i onima koji treba da prave od dece ljude i onima koji treba da ispravljaju greške u tom odgoju – policiji, tužiteljima, sudijama.
Svi radimo bez alata, vezanih ruku i nogu. Urnisali su sve da bi vršljali. Urnisali škole, jer su im potrebne diplome bez školovanja. Kako inače pismenog ili polupismenog da turiš u fotelju. Mora neka diplomica, diplomče, kakvo-takvo. Ne treba im vaspitanje, oni su licencirani vređači i psovači.
A i znanje ih ne opterećuje. Šta će im. Čemu? Znaju sve i bez da išta znaju. A deca? Gde su tu deca? Šta ćemo s njima. Pravimo ih ovakvima kakvi jesu, pa se krstimo i sablažnjavamo kad vidimo kako verno kopiraju svoje Prasce, Paniće, Kristijane… Koji su carevi, kraljevi, face, kojima niko ništa ne može. Samo usvajaju ono što im stavljamo na tacnu. Svi oni će, čak i ovakve škole kakve su, završiti i postati nešto. Postaće lekari, inženjeri, sudije, nastavnici, policajci, zidari, pekari, kuvari… I naučiće lekcije, one iz udžbenika. Lekcije koje su manje bitne. One bitnije, lekcije iz života, naučiće kroz život. Ali uz našu pomoć i podršku. Ne sme i ne može drugačije. Iz tih lekcija moramo da izbacimo Prasad, Paniće i Goluboviće, starlete, bahate vozače,nasilnike, drogu, oružje, mržnju i verovanje da im niko ništa ne može.
Moramo da im objasnimo da se pravi uzori nalaze na drugoj strani ulice, tamo prekoputa strane kojom se oni kreću u na koju ih vodi nesoj ovog društva. Uzore moramo da im postavimo mi. Da ih traže u najboljima među najbolje. Da, nebitne su proklete ocene u školi. Bitno je da od njih napravimo ljude sa pravim ljudskim vrednostima. Šta god radili i gde god radili, moraju pre svega biti ljudi. I zato smatram neljudima one koji roditelje poginule dece i Srbiju nisu udostojili jedne zapaljene svećice ispred škole za pokoj izgubljenih dušica.
Za pokoj dece koja su žrtve zla koje seju neljudi. Neljudi, kojima svo saosećanje može da stane u minut ćutanja. Monstruozno, ološ, bagra, otpad i šljam ljudski. Učiću decu da to ne postanu. Učiću decu da su carevi i kraljevi među vrhunskim sportistima, inženjerima, profesorima lekarima, pilotima, arhitektama…Učiću ih dok ne shvate da Kosta nije car. Da je Kosta samo žrtva kao i oni. Da je Kosta ubica svojih drugova i drugarica i sebe samoga. Da je Kostu pobedilo zlo. Učiću ih da nikada ne postanu Kosta. Toliko od mene. Ne pišem ovo radi lajkova.
Ne trebaju mi. Besmisleni su. Još su besmisleniji dislajkovi, za koje me tek baš briga. To je moje mišljenje i moj stav. Znam da ima i drugačijih stavova sa kojima se unapred slažem. Žalim samo decu. I one koji veruju da će 10 besmislenih mera popraviti truo i zarđao sistem.
