Na hiljade ovih žena lišenih svih prava odlazi u Vrindavan, grad hodočasnika koji se nalazi na stotinak kilometara južno od Delhija, kada ih odbace zajednice i napuste najvoljeniji.
Ovaj grad je dom za više od 20.000 udovica.
Ove žene nemaju drugog izbora nego da žive u ašramu za žene kojim rukovode vlada, privatne kompanije i nevladine organizacije.
Odevene u belo, znaju da se nikada neće vratiti kući i da je to mesto na kojem će doživeti i sopstveni kraj.
Prema hinduističkoj tradiciji, udovica ne može da se preuda. Ona mora da se krije u kući, da prestane da nosi nakit i da nosi odeću u boji žalosti.
Sramota je za njenu porodicu, nema prava da učestvuje u religioznom životu i postaje društveno izolovana.
Mnoge udovice izbacuju iz vlastitog doma ili same beže od muževljeve rodbine – sa kojom su obično i živele – i odlaze u velike gradove u kojima najčešće i nestaju.
Neke odlaze u sveti hinduistički grad Varanasi, ili u Vrindavan u kojem je Krišna, hinduistički bog kojeg obožavaju mnoge udovice, navodno proveo sopstveno detinjstvo.
Tradicija progona
Udovice u Indiji su oduvek bile izložene odbacivanju i progonu, a najbolji i najstariji primer za to predstavlja sati.
Britanski kolonizatori su 1820. zabranili ovaj zaostali indijski običaj kod sahrana po kojem se od udovice očekivalo da se žrtvuje na lomači na kojoj je spaljivan i njen preminuli muž ili da na neki drugi način izvrši samoubistvo odmah posle njegove smrti.
Bez muža, smatralo se, udovice nisu imale dalji razlog za život.
Otpočinjanje novog života
One moraju da se suoče sa svetom same, bez ičije pomoći.
Marginalizovane od zajednice pošto ih je napustila porodica, one čekaju sopstvenu smrt u dubokoj samoći i teškoj nemaštini.
Ipak, korak po korak, one nailaze na dobrodošlicu u zajednici udovica i uspevaju da otpočnu sa novim životom i da se izvuku iz izolacije.
Vera uprkos svemu
Ovaj ašram je utočište za 220 udovica.
„Svako jutro se budimo u 5 sati ujutro – neke od nas odlaze na obalu reke Jamuna zbog pranja i obavljanja prvog puja rituala.
„Zatim se vraćaju u ašram, pevaju religiozne pesme u znak obožavanja Šri Krišne i njegove partnerke Rade.”
Solidarnost i uzajamna pomoć
One kuvaju, ili za sebe ili u grupama od po dve ili tri udovice, a zatim zajedno jedu u sopstvenim sobama ili u hodnicima ašrama.
Posle svega, one čitaju religijske knjige i mole se.
Nema sumnje da im vera neizmerno pomaže da se svakodnevno suočavaju sa teškoćama.
Lice dobrote
Lalita ima 72 godine, a u ašramu Mira Sabagni je živela 12 godina.
„Nikada nisam ni pomislila da ću jednog dana morati da prosim za hranu. Ali kada je moj muž umro, imala sam 54 godine, a rođaci su me izbacili iz kuće.
„Morala sam da živim na ulici, ali sam potom naišla na jednog dobrog čoveka koji mi je pomogao da kupim voznu kartu za Vrindavan. Došla sam ovde i nikada više nisam otišla”, ispričala je Lalita.
Protiv sudbine
Ovde vidimo žene iz ašrama kako su se okupile na obali reke Jamune u vreme zalaska sunca zbog tradicionalne dnevne molitve i proslave (aarti).
Jedna od njih je bila toliko srećna da je skočila u reku; druge žene joj pomažu da se vrati na obalu.
Nemilosrdna sudbina
Tulsi (68) peva religiozne pesme u ašramu.
Ona originalno dolazi iz jednog sela u blizini Kalkute.
Njeni rođaci su uzeli njeno nasledstvo kada joj je muž umro.
Tulsi je morala da sa sopstvenom decom ode u veoma siromašan deo grada.
Uskoro je jedan od njenih sinova odveo u Vrindavan pod izgovorom da idu Krišni u hodočašće.
Posle posete hramovima, rekao joj je da bi za nju bilo bolje da ostane u Vrindavanu, iako ona to nije želela.
On je otišao i nikada se više nije vratio.
Ona je u tom ašramu već 12 godina.
Jedna duša, jedan životni put
Šanti Pado Daši ima 91 godinu i živi u ašramu Mira Sabagni.
Ona je najstarija stanovnica ovog ašrama i dolazi iz Zapadnog Bengala.
U Vrindavan je došla pre punih 25 godina. Kako Indija postaje sve progresivnija, tako i situacija za udovice polako postaje sve bolja i bolja.
Ali sramota zbog toga što su postale udovice je izuzetno jaka i postoji već toliko dugo da je jasno da neće nestati tako lako, naročito u tradicionalnim, ruralnim sredinama.
Podizanje svesti i tolerancija
Obučene u belo, udovice kupuju povrće na ulicama Vrindavana.
Društvo ih je oduvek odbacivalo.
S obzirom da nose reputaciju da donose nesreću, neki ljudi se čak kriju kada ih vide kako prolaze ulicama.
Ipak, poslednjih godina, lokalne nevladine organizacije, kakva je i Sulabh International, rade sa udovicama ne samo na obezbeđivanju finansijske podrške, već i na pokretanju raznih projekata i medijskih akcija širom zemlje kojim podižu svest i toleranciju prema ovim diskriminisanim osobama.
Menjanje mentaliteta
Na ovoj slici udovice iz ašrama Mira Sabagni proslavljaju Holi, festival boja.
Iako ortodoksna tradicija zabranjuje udovicama da učestvuju u proslavama, mentalitet se polako menja i udovice počinju da se protive zabranama.
Oslobađanje
Holi i njegov opšti značaj u indijskom društvu predstavlja savršenu priliku za udovice da jasno i glasno zahtevaju poštovanje i pročišćenje.
Tokom festivala, društvene barijere nestaju i ljudi slave zajedno, bez obzira na razlike u godinama, polu ili društvenom statusu.
To je vreme kada se sve kaste mešaju i kada ljudi iz nižih kastinskih slojeva imaju pravo i da vređaju one kojima se tokom cele godine inače klanjaju.
Nada u bolje sutra
„Srećna sam što su sve ove žene tu, oko mene i što više nisam sama”, kaže Prema, koja ima 60 godina.
„Naučile smo se zajedničkom životu, međusobno se pomažemo. Postale smo prijateljice, istinske prijateljice i vrlo dobro znamo kroz šta smo sve morale da prođemo. Gledamo unapred, pokušavamo da se ne osvrćemo unatrag. Nikada ne pričamo o prošlim vremenima”, dodaje.
Izvor: BBC
