Koncept života „sam svoj gazda“ bio je od mene udaljen milijardu svetlosnih godina, nestvaran kao i mogućnost putovanja na Mesec. Možda nemoguć, i više i dalje od Meseca. Ne znam.
Da budem iskrena, nisam ja mislila da za rabotu preduzetništva nisam dovoljno sposobna, već me, jednostavno, vrteška preduzetništva nikad nije privlačila da na nju sednem. Niti je preduzetništvo postojalo kao opcija u mojoj glavi.
A ipak sam u njega zakoračila iz uredničke fotelje dnevnih novina.
Novinarstvo je za mene u početku bilo ostvaren dečji san, a postalo je, tokom godina težnje da ostanem svoja, da se ne bavim propagandom, da sebi ne zapušim usta, a da ipak dam neki doprinos, san bez ikakvog smisla.
Iz kog je, dabome, valjalo da odem. I zbog sebe i zbog drugih.
Jer to što sam ja znala, novinarstvu više nije bilo potrebno, a to što je posao od mene tražio nisam imala mogućnosti da dam i da posle mirne savesti bacim pogled na sebe u ogledalo.
Dok sam bila funkcionerka, crveni ferari, kaže jedan moj poznanik, sa kojim tabloidi nisu znali šta će, kraljica neobjavljenih vesti, pokušavala sam da se zaposlim u nekoj agenciji za marketing. Kreativan je posao, a meni, hvala Bogu, kreativnosti nikad nije manjkalo, a umem, kažu, i da pišem.
Logičan izbor, rekli bi, ali, nažalost, bezuspešan pokušaj.
Iako, imam solidan CV, i neke škole u njemu, i formalne i neformalne, i pismena sam i razumem dosta dobro ponašanje ljudi, niko me nije hteo.
Kažu, nisu mogli da izađu na crtu mojoj uredničkoj plati.
Smejurija, u tom momentu bila sam spremna da odem za upola manje novca.
Samo da odem.
I onda pošto već nisam bila dovoljno poželjan kandidat za neku prestoničku agenciju koja se bavi marketingom i komunikacijama, jedino što mi je bilo preostalo jeste da ja otvorim svoju. Ako, hoću, naravno da radim ono što volim, ono u čemu pronalazim smisao, i u čemu sam, verujem, dobra.
I to je, realno iz ove perspektive gledano, bio koncept „malog Perice“. Niti sam imala klijente na vidiku, niti bog zna kakvu ušteđevinu da dugo preživim bez prihoda.
A onda je jedna moj „prijatelj“, neko ko se veoma visoko kotirao na mojoj listi ljudi od integriteta i poverenja započeo svoj posao i pozvao me da mu pomognem oko marketinga i komunikacija. Takoreći, konceptu „malog Perice“ dao žišku.
I, dabome, da se Perica zapalio.
Računao je Perica na taj jedan siguran, stabilan mesečni prihod, a uz to, polako će da razvija posao.
Vođena svim time, dala sam otkaz, odvela Pericu u Agenciju za privredne registre i upisala se, postala preduzetnica. Dobila matični broj i PIB.
U prvom poluvremenu, takoreći obrnula igricu. A onda u drugom, kada sam se opustila i kada sam poverovala da sve držim pod kontrolom, dogodio mi se život.
Postala sam glavna junakinje, klasične, balkanske biznis priče – „prijatelj/kum se nakon dogovorenog posla ne javlja i ne odgovara na poruke“.
I onda mrak. Gusta tama.
Bila sam prinuđena, sasvim iznenada i bez plana, da se pogledam u oči sa svojim izneverenim očekivanjima i savladam lekciju o poverenju i o prijateljstvu.
I uz to da živim svoj najveći strah – život bez prihoda.
Bili su to dani u kojima sam morala da biram zbog čega sam očajna – da li zbog toga što me prijatelj izneverio ili zato što nemam posao i pare. Oba da smestim u jedan dan, bilo je previše.
Posle 5 meseci javio mi se prvi klijent, preporučila me bivša koleginica iz novina. Ne znam ni kako me se setila. A onda me, ubrzo potom, prvi klijent preporučio drugom. U isto to vreme, zvala me i moja nekadašnja saradnica, da joj se pridružim na jednom projektu.
I tako je krenulo.
Nije bilo lako, a i ovo “nije bilo lako” je ušminkano i fotošopirano do iznemoglosti.
Htela sam da odustanem. U tih prvih godinu dana 1.000 puta, nekada i 1.000 puta na dan. Htela sam da odem da se opet zaposlim u novine. Neke, bilo koje.
Ali nisam.
Malo zato što sam naučena da odustajanje nije opcija, malo zbog toga inata koji me uvek vozi, malo zbog želje da se upustim u nešto što me plaši.
Nije ni sad uvek lako. Ali dišem.
Naravno da imam dane kada me obuzme ideja da odustanem, da se zaposlim negde, dana kad se pitam „šta će sve ovo meni u životu“. Ali tada nateram sebe da se setim šta sam sve postigla, pa logično odustanem od ideje da odustanem.
Držim sebe na koloseku gledajući u retrovizor, trudeći se da uvek imam u vidu da sam danas na daleko boljem mestu nego prošle godine u isto vreme.
Neobična tehnika, ali radi.
Znam, sranja se dešavaju, ali sam naučila da se od njih ne umire.
Ili kako lepo kaže Luka Tripković: Nije važno ako si u govnima do guše, bitno je da ti kolena ne klecnu“.
