U širokom dijapazonu ljudskih blamova i gluposti, visoko se rangira i ističe želja, tačnije ne-želja da odeš na godišnjicu mature – jer si se:
ugojila, razvela, ostala u nesrećnom braku, zaglavila u kvazi-karijeri, ostala neudata, veruješ da si neuspešna, presmešna, predebela, premršava, nastavi niz…
– Kaže mi Ljilja pre neki dan, zovu na godišnjicu mature, a ona ne može da ide: gde će ovakva? Kakva pitam je, a ona raširila ruke i kaže: pa vidi me, bre, Sofka! Ništa nisam postigla! Ej, kad moja Ljilja zmaj to kaže, šta da kažemo mi ostale?!
– Ma hajte, Sofija, da li ste ozbiljni, pa ko još razmišlja tako? Vi ste prave dame!
– Ih dame! 25 godina mature nije mala stvar!
U danima koji su usledili u kancelariji se uglavnom o proslavi godišnjice mature govorilo. Koleginica Sofija i njena drugarica Ljilja, iz G sektora, čule su se i inače na dnevnoj bazi, ali sada su učestili i telefonski razgovori i pauze za kafu. Rado su me uključivale u priču, jer sam „mlada“ i „ništa ne razumem“, „tek će mi se KASTI“.
– Oljice, tako si smešna! Videćeš kad i ti zađeš u četrdesete, neće ti baš biti svejedno!
Išle su iz faze u fazu.
Prvo klasično poricanje:
Ma neću da idem, kakvi, kog da vidim tamo!
I to što kažeš, šta nas briga!
Posle faza znatiželje:
Da l’ se ona Marija iz IV-f udala na kraju, šta misliš?
Ma pusti Mariju, mene zanima onaj Gile iz IV-e, sećaš se kakve je loknice imao? Zamisli sad da dođe proćelav?! Ha-ha-ha!
Potom faza lažne nezainteresovanosti:
Sofka, pusti sad Dejana iz IV-a, kao da mi je pa nekad bio frajer, nego, jesi li pogledala onaj izveštaj što je poslao šef?
Faza inata:
E znaš šta, Ljiljo, ima da odem, pa makar se svi pušili tamo! Šta me briga, misliš da su i oni postigli ne znam šta u životu! Idem ja i mojih 7 kilograma viška, pa kud puklo da puklo! Nije nam loše u životu, što? Misliš da su se ostale veštice iz odeljenja bolje udale? Šta nas se tiče!
Faza tuge:
– Sofka, znaš šta sam čula, Mare, znaš Mareta, onog, da, da, ONOG? Nešto kažu da nije bio dobro pre par godina, operisao tumor. Kako li je, jadničko? Možda ipak da mi ne idemo…
– Jeste, a ja sam isto čula za Dacu, znaš? Možda ipak da odemo…
Faza izgovora:
Ma ne mogu da se mačujem sada sa prošlošću, čula si da će inspekcija da dođe krajem meseca, bolje da se mi fokusiramo na posao!
Faza života:
Petak ujutro, Sofija i Ljilja piju kafu u kancelariji, zadubljene u izveštaj.
– Iiii, devojke! Kad je ta matura?! Zar nije trebalo da idete na školski čas danas? – pitam ushićeno.
– Ma je l’ to danas? – tobož nehajno pita Sofija.
– Pa danas, tako ste mi rekle! Ljiljo, nije valjda da ste zaboravile, pa samo o tome slušam protekli mesec!
– Ma ‘ajde, dete, šta je s tobom! Kome je još do tih gluposti!
– Pa kako… ? – ostane mi pitanje u vazduhu, jer ne znam šta da ih pitam u stvari. Mora da izgledam kao riba na suvom, sa otvorenim ustima i iskolačenim očima, jer uvek brižna Sofija kaže blago:
– Ne sekiraj se, Oljice, srednja škola je ionako samo jedna faza u životu. Moraš to da prevaziđeš.
