Zamisli da si svoja čukunbaba (ili nečija čukunbaba). Udala si se sa 18, i to za muža kojeg su ti našli roditelji. Imaš petoro dece (za sad) jer se tako valja, i vaspitavaš ih kako ti kažu majka, svekrva, zaova, jetrva, komšinica, jer tako moraš. Moraš i da poslušaš muža, svekra, devera, brata, pašenoga, kuma… Kad se oporaviš od porođaja (porađaš se kod kuće uz starije žene), bebu u zavežljaj pa u polje. Okačiš nosiljku na neko drvo, i odeš da kopaš. Kad napraviš pauzu, podojiš je. Kako ti dete prohoda, isporučiš ga starijoj braći, sestrama, babama i dedama da ga paze dok ti nastavljaš da rmbačiš i tako opet sa sledećim detetom. Kad su neposlušni, zna se – za uvo, ćuška, prutić po dupetu. Kad je gladni – dojiš ih dokle god imaš mleka, a onda kad ih odbiješ od sise – parče proje, drugo ni nemaš. Sve u svemu – kako svi, tako i ti.
Da li su čukunbabu mučile ove brige:
- Jesam li dobro odabrala muža i oca svoje dece?
- Da li da imam drugo/treće dete?
- Kako da se porodim – kod kuće ili u porodilištu?
- Da li moja beba treba da ima raspored hranjenja i spavanja?
- Koliko dugo da dojim?
- Da li da spava u svom krevecu ili sa mnom?
- Da li da je nosim u slingu ili vozim u kolicima?
- Organska ili neorganska hrana?
- Koji metod vaspitanja da odaberem?
- Jaslice, baba ili žena za čuvanje?
- Sme li da gleda televiziju?
- Koliko slatkiša sme da jede?
- Treba li da počne da uči strani jezik?
- Kad treba da počne da se bavi sportom?
- Kad detetu da kupim telefon?
Naravno da je ništa od ovoga nije mučilo. Zato što NIJE IMALA MOGUĆNOST IZBORA. S jedne strane, to je užasno, i nijedna od nas ne može da zamisli da tako živi. S druge strane, onda kada ti nije omogućeno da sam donosiš odluke i samim tim snosiš odgovornost za njih, mnogo je manje lupanja glavom i griže savesti.
To je jedan od razloga što ti je teško. Imaš veliku mogućnost izbora.
Znaš li koji je drugi razlog što ti je teško? Taj što zapravo NEMAŠ TAKO VELIKU MOGUĆNOST IZBORA!
Pogledaj ponovo gornji spisak i dobro razmisli o svakom pitanju. Da li baš u potpunosti možeš da kontrolišeš svaku od ovih odluka i njihove ishode?
Šta ako nisi mogla da znaš šta sve odlikuje idealnog oca i muža po tvojoj meri u trenutku kad si birala, kao mlađa i neiskusnija?
Odlučila si da se porodiš kod kuće ali je trudnoća rizična i neophodan je carski rez. Ili si platila vezu u porodilištu ali si svejedno prošla kao bosa po trnju?
Ne želiš da ti beba mnogo plače, ali ona i pored svega što činiš ima grčeve i urla po dva sata dnevno.
Ne želiš da joj namećeš utvrđen raspored hranjenja i spavanja – ali, da li ćeš moći dobro da funkcionišeš, radiš ili adekvatno se staraš o starijem detetu ili deci? Ili – želiš da dete ima raspored, ali ne uspevaš da ga sprovedeš kako si zamislila?
- Šta ako ne uspeš da dojiš, koliko se god trudila? A šta ako ti ide dojenje, ali ti nikako ne prija i nisi zadovoljna, možda čak postaješ depresivna?
- Šta ako si u malom stanu i već vam je tesno u bračnom krevetu, pa ne možeš spavaš sa detetom a to želiš? A šta ako želiš da dete spava u svom krevecu a ne uspevaš da ga navikneš?
- Užasna ti je pomisao da dete od godinu dana daš u jaslice, ali nemaš novca za dadilju? Ili si odlučila da ostaneš kući sa detetom jer misliš da je to najbolje, ali uništava te usamljenost i čezneš za svojim poslom?
- Odlučila si da dete ne sme ni da primiriše televizoru, ali ga čuva tvoja majka koja ne može bez svojih serija i programa? Ili ti nemaš ništa protiv da povremeno dete staviš ispred ekrana dok nešto poradiš po kući, ali se muž protivi i osuđuje te zbog toga?
- Rešila si da tvoje dete neće imati telefon do puberteta, ali već u prvom razredu je jedino u školi bez telefona i počinje da pati.
- Želiš da dete ide i na sport i na jezik i na programiranje, ali nemaš ni dovoljno novca ni vremena za to. Ili živiš u mestu gde ne postoje takvi sadržaji…
Mi živimo i podižemo decu u uz uverenje da je sve moguće. Samo treba da odabereš. Sve možeš da kontrolišeš. Samo treba da umeš. Što bi se reklo, “sve je stvar dobre ogranizacije”.
A ako ne uspevaš, šta to radiš pogrešno? Do tebe je, naravno, pa zar ti nije sve dato na poslužavniku, šta sad izmišljaš i izvoljevaš?!
Sa našim uverenjima idu i naši ciljevi. Da sve radimo bez greške. Da budemo savršeni roditelji. Da nam deca budu čudo jedno od zdravlja, pameti, dobrote, uspeha…
I normalno da se onda osećamo kao da smo neuspeh. Da nismo dovoljno dobri. Zato što je naše “dovoljno dobri” – daleko izvan domašaja ijednog čoveka od krvi i mesa.
Nedavno je objavljeno istraživanje koje pokazuje da je u zemljama sa navećom rodnom jednakošću, zadovoljstvo životom kod devojaka naročito nisko. Paradoskalno, svest o tome da danas imaju velike mogućnosti i slobodu izbora, učinila je da počinju jako da se plaše neuspeha. Rast mogućnosti (ili njegov privid) doveo je i do velikog rasta očekivanja. Ako nisi uspešna, to više nije krivica društva koje te sputava, već je do tebe. Ti si kriva što si neuspešna. Primećujete li paralelu sa roditeljstvom?
Zapravo, ne da nismo svemogući, ni mi roditelji, ni devojke u zemljama rodne jednakosti, nego smo vrlo ograničeni. Ograničeni svojim znanjem, iskustvom, zrelošću, novcem, vremenom, društvenim normama, zakonima, podrškom okruženja, podrškom institucija, političkom situacijom, ali i pukom srećom i slučajem. Nismo nemoćni, ali tek nismo svemoćni.
Što pre to prihvatiš, pre ćeš prestati da se osećaš krivom za sve one stvari koje ne možeš da promeniš. I fokusiraš se na ono što možeš. Na primer, da prihvatiš onu stranu sebe koja greši, i koja će nastaviti da greši dokle god živiš i bivaš roditeljem. Da naučiš da vidiš sebe kao nesavršenu a da ipak imaš dobro mišljenje o sebi. Da postaviš sebi realnije ciljeve. Da se pozdraviš sa idejom da postoji samo jedan pravi recept kako se podižu deca, i pronađeš SVOJ PRAVI RECEPT. Da svaki put kada ti neko servira neko “mora” pomisliš “da li zaista mora?”, a kada te neko ubeđuje da nešto možeš (samo je sve do dobre organizacije), zapitaš se “da li ja to zaista mogu, ili sebi opet postavljam previsoke standarde?”.
Izvor: detinjarije.com
