Poslednjih sat vremena sa njim, ja sam pokušavala da učinim sve što sam znala i umela da mu pomognem.
Jednom smo već imali sličnu situaciju i tada sam ga uzela u dlanove, blagim pokretima masirala, davala mu vodu, samo ga držala i preživeo je neku svoju muku.
Ovoga puta sam se vodila istim. Uradila sve isto. I nije pomoglo. Ta neka njegova muka je pretegla. I on mi je izdahnuo na dlanu.
Plakali smo. Svi zajedno. Pričali o njemu. O svim našim zajedničkim trenucima. Bili smo tu da naše dete može da prođe kroz svoj gubitak na što zdraviji način, a to znači da slobodno izrazi sve što oseća, siguran da je neko tu za njega.
A onda sam se ja ujutru probudila sa jakom bolom u leđima. Jedva sam se kretala.
Uradila sam svoje jutarnje joga vežbe i dok sam istezala baš taj bolni deo leđa, krenulo je.
Prvo su krenule misli. Roj pitanja.
Da li sam baš sve učinila, da li je trebalo samo da ga ostavim, da ga ne diram. Da li sam pogrešila što sam mu nudila vodu. Roj se sve više širio oko moje glave i pritiskao osećanjem krivice i bola.
I odjednom, prepoznala sam taj bol.
Nije mene boleo naš kanarinac ovako. Nisam sebe zbog njega tako mučila.
Događaj sa kanarincem je bio samo ogledalo u kome se videla stara rana. Bio je samo igla koja je izvukla petlju.
Tako je sa našim traumama, ostanu zaglavljene u pletivu našeg života. I nešto se dogodi, dovoljno slično staroj rani i izvuče tu ranu na videlo.
Ovde se radilo o starom bolu zbog mamine smrti.
Moja mama je godinama bila na dijalizi. Kućnoj dijalizi. A to je značilo da se članovi porodice obuče da rade tu dijalizu, uključuju sisteme, daju injekcije, menjaju rastvore. I da to rade pet puta dnevno po sat i po. I da, usput, donose jako mnogo teških odluka i snalaze se u nepredvidljivim okolnostima.
Ne bih da sada pišem o svoj težini takve uloge, naročito ako ste pored negovateljice svog roditelja još i uplašeno dete kome je taj isti roditelj potreban. Pa još i ako ste, pored toga, uplašena žena koja se upravo leči od karcinoma dojke.
Nekada se životne okolnosti jako zamrse. Tako je kako je.
Želim da pišem o poslednjem satu našeg zajedničkog života.
Mojoj mami je pozlilo. Bila sam sama sa njom. Bilo je baš strašno.
Videla sam kraj života svog roditelja.
Uplašena i očajna, nisam pričala sa njom, držala je za ruku, pozdravljala se sa njom.
Umesto toga, ja sam uključivala sisteme za dijalizu, u panici sam joj davala injekcije, dodavala vitamine i aminokiseline kako bih je spasila.
Dozivala sam pomoć, ali niko nije mogao da stigne tako brzo koliko mi je bilo potrebno.
Zato sam pokušavala da učinim šta god mi je palo na pamet da je odvučem iz tog zagrljaja smrti.
I nisam uspela. Izdahnula mi je na rukama, okružena mojim očajem , medicinskim cevčicama i injekcijama.
Godinama nakon toga mučilo me je pitanje da li sam učinila sve baš kako treba.
Da li sam dala prave vitamine, da li su aminokiseline tekle kako treba.
Da li je ta tečnost za dijalizu bila najbolji izbor tog trenutka.
Mučilo me je što nisam pričala sa njom, držala je za ruku, pomogla joj da ode, što sam je, umesto toga, držala da ostane, dopustila da sa ovog sveta ode primajući injekcije.
Ovo je vrlo kompleksna trauma.
A to znači da je poput polomljene čaše čija se staklenca rasprsnu i zabiju svuda po telu.
Otvorila sam tu tešku ranu toliko puta na svojim terapijama. Presložila sam je toliko puta. Ispričala bezbroj puta sebi u bradu, sebi pred drugima. Vadila sam staklence po staklence iz sebe.
A ovaj događaj sa kanarincem otkrio je delić koji je nedostajao.
On je pipnuo baš tamo gde je stara boljka ostala zaglavljena.
I po prvi put sam odlučila da dopustim da osetim sve. Da odem dalje od roja misli, od krivice, od bola u leđima , od ukočenog tela. Izdržala sam svu težinu koja je navalila na mene. Disala sam kroz ranu.
I napokon osetila taj deo sebe koji je toliko patio.
Osetila sam deo sebe koji se toliko puta zgrčio pod teretom teških odluka koje sam morala da donesem.
Onaj deo koji je patio pod gotovo neljudskim teretom tih teških vremena.
I po prvi put sam stvarno saosećala sa sobom.
Po prvi put sam tom ranjenom delu sebe stvarno objasnila.Objasnila kao da razgovaram sa malim detetom koje vidi samo parče od života.
Objasnila sam tom delu sebe da su ta pitanja o krivici, redom pogrešna pitanja, koja vide ograničeno i mene i situaciju.
Da je krivica samo zaštita od bola. Dečja zaštita. Ali da ne radi stvarno.
Da sam samo obično ljudsko biće koje se snalazilo da preživi kako je znalo i umelo.
Da sam stvarno dala sve od sebe.
Nekada naše sve , jednostavno, nije dovoljno.
Da sam donela mnogo teških odluka i da od sebe očekujem previše očekujući da one budu i tačne odluke.
Teške odluke su teške jer su okolnosti u kojima se donose još teže.
To nisu odluke u kojima biramo između većeg ili manjeg dobra.
To su one odluke u kojima često biramo između dva zla. Trudimo se da izaberemo manje zlo, iako nemamo pojma , u stvari, kakve će biti posledice.
To su odluke koje moramo da donesemo, iako smo sluđeni i zbunjeni, jer bi nedonošenje odluke bilo mnogo gore od svake moguće odluke.
Naknadno pametovati o njima jednostavno nije fer.
I da je najmanje što možemo je da budemo dobri prema sebi kada život tako navali svojim težinama.
Objasnila sam tom ranjenom delu sebe da baš nikakvom krivicom i nikakvim preispitivanjem, nikakvim racionalizacijama, teške situacije neće postati lakše. Ni u prošlosti ni u budućnisti.
Ali će sve biti lakše ako smo tu uz sebe, uz onaj deo sebe koji pati, kome je preteško i koji mora da izdrži.
I jedan deo mene do jutros to nije razumeo.
Nije čuo. Nije znao.
I napokon je sve nekako leglo.
Stvarno se smestilo u meni.
Oslobodilo me.
To nam donose obrađene traume. Nekako nam oplaknu oči i i sazrimo.
Za neki novi pogled.
Na sebe i sopstvenu prošlost.
I svima nama koji smo nadonosili mnogo teških odluka poručujem.
Nekada su teske odluke samo teške i nista u njima neće biti lakše ako sebe hvatamo ta gušu što nismo umeli bolje.
Neki događaji su van naše kontrole, šta god radili i koliko god sebe mučili.
Izvor: Facebook/Ljiljana Milić
