Juče je bilo prvo jutro na moru. Ustala sam prije svih, kao i uvijek.
Krenula da pravim raspored u glavi, kako da uklopim kafu u kafiću koji se otvara u 10 i doručak u hotelu koji traje do 11. Pije mi se još kafe, ali ne one hotelske. Ne doručkuje mi se. Ali trebala bih. Trebaju mi ležaljke u hladu, i jedne na suncu. Treba mi knjiga. I tri kreme za sunčanje, da li su 4 kupaća dovoljna. Treba li mi punjač? Da li da Nemanji napišem poruku rukom ili na viber. On spava i vrlo rijetko overtinkuje kao ja. Poruke rukom su kjut, ali da li će vidjeti. Više niko ne ostavlja poruke napisane rukom. Sišla sam na plažu sa milion pitanja u glavi, valjda jer je moj mozak još nije osvijestio da sam na odmoru, a svaki radni dan podrazumjeva odgovor na milion složenijih pitanja.
Spustila sam tu natovarenu torbu na prvu ležaljku. Ušla u more. Već je bilo ljudi na plaži. Da li da ostavim to sve tek onako? Ponijela sam sav novac. Tu su mi dokumenti. Dva telefona. I samo sam u jednom momentu presjekla i rekla sebi: PRESTANI!
Koga briga za stvari koje možeš nadoknaditi. I ostavi svoj mozak na miru. Otplivala sam. Ne okrećući se prema tim materijalnim stvarima koje sam ostavila na ležaljci.
Volim komfor, ali ne po svaku cijenu. Volim i novac, ali ga trošim kao da sutra ne postoji. Nikada mu ne dajem moć i ne želim da on vodi moj život.
Legla sam na kamenje, pustila more da me zapljuskuje. Ležala sam tako i razmišljala kako sam nekad odlazila na plažu sa peškirom u ruci i 20 kuna. To je bilo dovoljno za ono što mi je ujutru trebalo. Smaralo me da ležim na ležaljci jer to nije bilo kul i ležali su samo bogati turisti. Ja sam na more dolazila kod ujaka. Bila sam kao “lokalno” stanovništvo. Dođem kad hoću i nemam vrijeme do kad traje doručak. Nigdje ne žurim i nigdje ne moram biti. Osim na ručku u 2. Radujem se ručku jer ujak kuva kao najbolji chef. Kremu najčešće ne nosim jer sa 20 ne razmišljaš o borama i koži koja stari.
Ne nosim ni kačket, ni šešir, ni rezervni kupaći. Ne mislim o upali i reprodukciji. Realno, i nemam rezervni kupaći.
Ne nosim torbu na plažu, nisam išla na manikir, pedikir i depilaciju prije mora. Nisam išla ni na tretman kod frizera. Na more sam dolazila preko Zagreba do kojeg sam putovala busom ili vozom. Tu me čekao ujak. Voz je nekada znao da kasni po dva sata. Nije smetalo.
Na plaži sam obično bila sama. Ujak i ujna bi dolazili, odlazili, kao i moja mlađa braća. Ja sam imala svoje mjesto na ploči gdje je sunce pržilo jako, ali nisam mislila o sunčanici.
Samo sam jednom fasovala neki gadan virus.
Sada nervozno cupkam ako su na granici četiri auta ispred nas. Gdje žurim? Ne znam. Zašto žurim, ne znam ni to.
Imam sve što želim. Zašto se onda zamaram glupostima. Zašto mi je odjednom važna ležaljka. Odlučila sam da ležim na kamenju, onako. Bez peškira. Jer zaista nije bitno da budeš srećan. Ne želim da mi trebaju četiri mekana hotelska peškira da bih bila srećna. Neću ih se odreći ali ne želim da im dajem na značaju. Neću namazati kremu sa SPF-om i nema veze što mi je koža osjetljiva i stari. Starim i ja. 37 nije malo godina.
Želim da uslikam ovaj momenat i već slažem rečenice u glavi da opišem stanje uma i gluposti kojim sam se izložila da bi vam rekla NEMOJTE NI VI. Moram zapisati, da ne zaboravim. Prestala sam i da pišem jer sam umorna. Ne želim da budem toliko umorna. Pisanje je moja stvar. Pisanje me čini Jelenom, Despoticom. Onom što je imala svoj blog i pisala na Loli. Onom čiji je najpopularniji tekst bio kako mrzim sve te stvari kojima se sada zamaram.
Želim da vratim Jelenu koja manje misli, a više uživa. Onu samoživu i pomalo bezobraznu. Bezobrazna sam i dalje. Opet jer sam umorna. Od čega sam toliko umorna? Od tereta koji sama uzimam da nosim bez da to iko od mene traži. Kao i ove dvije torbe koje sam jutros ponijela na plažu.
Trebao mi je ovaj odmor. Da samo pustim. Da pustim te torbe u koje sam natrpala toliko toga, a ne treba mi. Sebi trebam samo ja, šačica dobrih ljudi koji me vole, i da su moji zdravi. Ne moram da spasim cijeli svijet. I ne mogu. Više i ne želim.
