Moj brat i ja smo rođeni od istih roditelja. Iste majke. Istog oca. Ista baka nas je čuvala, hranila i brisala nam guzicu.
Voljeti sebe ne znači biti sebičan.
Znaš, ispratili smo još jednu Novu godinu i još jedan Božić.
Znate li ko su vaši ljudi? Ko su oni koje možeš da pozoveš kad se rušiš i slamaš?
Ne volim nove godine. Ne volim proslave. Ne volim kič. Ni štras. Ni šljokice. Ni muziku koja asocira na lošu svadbu na kojoj ni mladenci ne žele da budu. Ne volim. Ne donosim novogodišnje odluke. Ne volim otopljenu čajnu kobasicu…
Nekako kad si žena valjda ti je od rođenja predodređeno da si za nešto kriva.
Ne znam šta je vaša utjeha. Šta je za vas sigurnost. Od čega vam je toplo oko srca. Od čega nestane sav strah. I tuga. I nesigurnost. I ono što te boli. Šta neutrališe vašu nervozu.
Jednog dana ćeš se probuditi i vidjeti da si sama. Sa sobom. Jednog dana ćeš morati stati ispred ogledala i objasniti sebi zašto se nisi malo bolje brinula o sebi. Zašto su ti potrebe svih bile ispred tvojih. Nije to…
Kažu da je za vikend bila svadba decenije. Oženio se Cecin sin. I Arkanov. Mislim da je teško pronaći svjesnu osobu koja ne zna ko je Ceca, ili Arkan. Elem, potomak se oženio. Mislim da i taj podatak znaju svi….
Napomena: Upotreba pojedinih riječi u ovom tekstu je sasvim opravdana i namjerna. Ovaj tekst nije za moraliste i one koji se crvene na riječ JEBANJE.
