Ljudi su po prirodi znatiželjna bića. Rekla bih ako pokušavam biti pristojna. Ali budući da ne pokušavam reći ću da ljudi vole da zabadaju nos u tuđi život. Vjerovatno u nedostatku svog.
To je naročito izraženo u kasabama, ali budući da je kasaba naselila i ovo malo gradova što imamo u BiH, od primitivizma se ne možeš zaštiti.
Primitivizam drugih ljudi te tjera da i sam budeš primitivan i nevaspitan, ali da je svjetina vaspitana na glupa pitanja ne bi morao ni da odgovaraš.
Imam 37 godina. Pitanje o broju godina je takođe jedno od besmislenih i glupih pitanja, jer nije baš najjasnije šta bi odgovor trebao da vam kaže. Godine ne znače ni da si zreliji, ni mudriji, ni pametniji. Broj nečijih godina o nekome vam govori doslovno ništa.
U kasabi broj godina se koristi da ti kaže koliko si propala kao žena ako imaš određeni broj godina, a nisi se ostvarila na određenim poljima za koje kasaba smatra da su bile tvoje polje da u njima zakačiš iksić.
U kasabi se broj godina koristi da ti odredimo „da li se dobro držiš za svoje godine“ ili si ipak „propala“.
I koliko dugo još možeš da rađaš, prije nego što kasaba potpuno digne ruke od tebe i počne da te sažaljeva.
Rodila sam se u prosječnoj radničkoj porodici u kojoj niko nije bio naročito buntovan i u kojoj su se vrlo rano zakačili iksići u svim obaveznim poljima. Očekivala bi kasaba da imam iste svjetonazore kao moja majka koja je počela da radi čim je postala punoljetna, udala se i rodila dvoje djece. Dječaka i djevojčicu. Školski primjer savršenog. Nema kasaba šta da ti zamjeri. U kojoj je otac završio fakultet, bio onaj koji više zarađuje, štiti i dominira. Otkud iz takvog primjera savršenog ovakva ja. Nesavršena, neposlušna i sa greškom. Otkud od tako normalnih roditelja, ja koja ne želim ništa što društvo želi da mi nametne kao poželjno. Ne znam.
Vjerujem da bi mi život bio lakši da konstantno ne plivam protiv struje i da ne moram da odgovaram na glupa pitanja jer sam od njih odavno i previše umorna. Pokušavala sam da odgovorim i samoj sebi. Zašto ne želim. Zašto nemam uobičajene hobije. Zašto stalno imam potrebu da se borim. Zašto ne želim da se vežem i sputam. Ne znam. Takav je valjda materijal od kojeg su me pravili.
Kasaba bi rekla da je štof od kojeg su me pravili sa felerom. Ja sebe nikada nisam smatrala „oštećenom“ zbog izbora koje sam svjesno napravila u životu.
Imam trideset sedam godina, od kojih sam 14 godina u vezi sa sjajnim muškarcem. Od toga zajedno živimo 13. Kada to kažem kasaba brže bolje žuri da mi kaže kako sam ja faktički udata. Zašto se kasaba sikira oko mog bračnog statusa? Ne znam. Zašto je kasabi draža udata od neudate, isto ne znam. Kakvog tačno uticaja na kasabu ima to da li sam ja potpisala neki papir kojim sam postala nečija žena ili otišla u crkvu i zaklela se pred Bogom to isto. Ni to mi nije najjasnije. Ja nikada nisam bila protiv tuđih izbora. Nikada nisam nekome nametala svoje. Poznajem neke sjajne žene koje su se udale i koje su željele i velike svadbe na kojima sam se sjajno provodila i nikada nikoga nisam pitala zašto se udao ili oženio samo zbog toga što ja nisam. I ne želim.
Da li činjenica što nikada nisam poželjela da uzmem nečije prezime i „sklopim“ brak znači da manje volim muškarca s kojim sam u vezi?
Usudila bih se reći, apsolutno ne. Ukoliko ste dovoljno pošteni reći ćete i sami da potpisivanjem nekog dokumenta svog partnera niste počeli da volite ni više ni manje. To nikada nema veze sa tim. Voljeli ste ga ili ga volite zbog potpuno drugih stvari koje ste sami sebi postavili kao prioritet.
Vaš i moj ne mora apsolutno biti isti i to nikoga od nas ne čini ni boljim ni gorim od onog drugog.
Da li sam ja protivnik braka? Apsolutno ne. Da li sam ja protivnik toga da me neko sili da potpišem papir da bih se uklopila u društvo i željela da budem ista kao svi? APSOLUTNO DA.
Ne vidim zbog čega bilo koga treba da zanima takva trivijalna stvar, kamoli da ga tišti.
Zašto se kasaba ne sikira kada neku ženu tuku? Omalovažavaju, ponižavaju. Zašto kasaba tu ne žuri da joj kaže da griješi i da je zaštiti.
Zato što je kasaba najčešće pokvarena, jer da nije ne bi bila licemjerna.
Ako kasaba ne gleda svoja posla onda bi to trebala da radi predano i stalno. Ne samo onda kada ti zbog toga može prišiti neku etiketu oštećene.
Moj brak ili „nebrak“ nekako mogu i da svare, ali kada izgovorim da trenutno ne želim da imam djecu, kasaba pada u očaj. Zašto pobogu i kako te nije strah da to glasno kažeš. To se ne dovodi u pitanje, o tome ne razmišljaš. Djecu rađaš jer je to prirodno i jer tako treba i jer ti je data mogućnost. Nikada nisam bila od onih što će učiniti sve samo zato što mogu. Da ne mogu, kasaba bi jedva dočekala da me sažaljeva, da me tapše po ramenu i utrljava so na ranu. Budući da mogu, a ne želim, ja više nisam samo oštećena, ja sam monstruzna. Ja po logici mrzim djecu. A ko još mrzi djecu? U moje prisustvo se ne dovode djeca jer „ja ne želim da imam djecu“. Ja sam žena koja se usudila da kaže glasno da do sada nikada nisam poželjela da se „ostvarim“ kao majka. Ja sam neostvarena. Nesposobna. Sebična. Razmažena. Ne bježim ni od jedne od tih etiketa i vjerovatno ste u pravu, samo ja etikete najčešće odsječem odmah jer me žuljaju. Možete ih prišiti i 150.
Da li sam ja kasabi ikada rekla da ja nikada neću imati djecu. Nisam. Šta sam ja kasabi rekla, kada se drzne da postavi tako intimno i glupo pitanje, da do sada nikada nisam poželjela da imam dijete, a da ću ga ako ikada poželim imati zato što sam sama tako željela, a ne zato što mi je kasaba rekla da treba. Ja poznajem sjajne žene i majke koje kao da su rođene da budu baš to, a poznajem i one za koje je prava šteta što su ikada dobile mogućnost „da se tako ostvare“. Ja poznajem i neku sjajnu djecu u čijem društvu uživam da provodim vrijeme, a poznajem i cendrave i razmažene koji me istinski smaraju. Da li svako dijete treba da nam „bude divno“ samo zato što je dijete. Ne treba. Ali se djecom treba baviti, jer se oni rađaju i daju ti mogućnost da ih oblikuješ i vaspitaš. Do tebe je kako ćeš. Oni ti daju mogućnost ali ne i garanciju da će „ispasti“ onakvi kako ti želiš.
Da li sam ja zbog svojih životnih izbora bolja ili gora od vas? Naravno da nisam. Pitanje je retoričko, ali zbog ograničenosti kasabe i na njih smo počeli da dajemo odgovore.
Ja u slobodnom društvu i ovom vijeku zahvaljući generacijama žena koje su se prije mene borile da imam pravo da biram kako ću, biram da budem slobodna. Da živim svoj život i svoje izbore. Ne namećući ih nikome i ne dirajući u tuđe.
Živite kako god i s kim god želite. Dok god je to vaš izbor i ne ograničava vaše slobode.
Živite punim plućima i radujete se svakom danu.
Živite tražeći za sebe najbolje, najugodnije i najkomfornije.
Živite tako da budete srećni. I jurite svoju sreću. Gdje god ona bila.
Druge pustite da sanjaju svoje snove i žive svoje živote. Jer ne sanjamo svi isto…
