Nedavno sam putem mejla intervjuisala druge žrtve incesta – ljude koje je seksualno napastvovao član porodice u toku djetinjstva. Ono što sam otkrila je da je svaka od ovih žrtava prošla kroz sopstveno putovanje, detektivsku istragu sopstvenog života kako bi razumjela kako im se dogodilo to zlostavljanje.
Za posljednji Dan majki moj muž je rekao nešto što me zaista počelo kopkati.
Ono što nipošto nije posao jednog roditelja je to da radi za svoje dijete sve one stvari koje ono želi da se za njega naprave, samo zato jer ono to tako želi.
Kad sam bila mala, moji roditelji su imali tu grupu porodica sa kojima su radili skoro sve. Roditelji bi igrali igre ili razgovarali ili gledali film u jednoj prostoriji, a djeca bi se družila u drugoj. Sigurna sam da smo…
Ako bi praznina imala ime, ovog momenta bih je nazvala “pedesetipet godina”. A nema te tek pet meseci.
Tebi koja si me devet meseci nosila ispod srca. Tebi koja si me rodila i sama mi dala ime, da ga ni po kome ne nosim i da mi ga svi ne biraju, da budem svoja.
Iako ste možda već i sami svjesni toga, smatramo da je to dovoljno značajno da se spomene još jednom: vaša starija sestra je najznačajnija žena koju ćete ikada imati u svom životu!
Vedrana Rudan otvoreno pokrenula temu nezahvalnosti djece i odnosa prema roditeljima.
Ja sam mislila da se to samo meni dešava. Imam dijete. Dijete ima dijete.
Muž i ja bismo nekad htjeli pokraj sebe imati dijete svoga djeteta.
Koga će Sunce ujutru probuditi i šta će naša mama raditi sa onom kiflom prepunom krema, ko će je pojesti kada je jedina ti voliš.
Nisam znao šta je porodični nedeljni ručak.
Nikada nismo svi zajedno, u isto vreme, seli za trpezarijski sto. Dugo sam verovao da je to zbog minijaturnog astala na kom bi se tri tanjira sigurno sudarala, dok bi se laktovi prilikom sečenja mesa uplitali i smetali jedan drugom.
