Ulazim juče kod mojih, vidim – tata nešto smrknut, obesio nos, ne progovara.
– Šta mu je, pitam mamu.
– Ah, moja Dudo, šta mu nije? – reče mama i uzdahnu.
– Je l’ bolestan? Da nije čir opet?
– Nije proš’o tehnički. – reče mama i pokaza mi prstom da ćutim.
– Nemoj da zna da sam ti rekla. Iš’o juče da registruje kola, vratili ga. Kažu – star je.
– On, star?
– Ne on, auto. Posle otiš’o da produži vozačku, pa i tu ga odbiše – vele, ne čuje.
– Pa čuje li?
– Šta da ti kažem, Dudo draga, nešto čuje, nešto ne čuje… kako kad. – reče mama i raširi ruke.
– Eno ga, od jutros čita neke Službene listove, hoće da piše žalbe, tužbe… ne pitaj. Znaš svog oca kad se zajoguni.
Roditelji dečaka B. nisu smatrali da je bilo koja ocena problem. Znao je to i B., ali je primetio nepravdu i to ga je bolelo
Jedna od NAJVEĆIH srpskih sramota: Kako smo zaboravili i propadanju prepustili kuće skoro svih velikih pesnika i umetnika (1. deo)
Uđoh u dnevnu. Tata je sedeo u beloj atlet majici i plavom donjem delu trenerke koja je, ako se dobro sećam, kupljena u Lorisu, u Sarajevu, još za vreme Olimpijade.
– Kako si, tata? – upitah malo glasnije. On podiže pogled.
– Znači, već je stigla sve da ti ispriča? Tvoja majka bi na lakat progovorila… – reče i zadubi se nanovo u svoje hartije.
– Nema veze, tata… nego, šta radiš to?
On nastavi da prebira po papirima ne dižući pogled. Stvarno ne čuje, pomislih.
– Šta radiš to, tata? – upitah glasnije.
– Čitam, vidiš valjda. I šta se dereš, nisam gluv.
– Šta čitaš?
– Čitam da nađem rupu u zakonu pa da se žalim. Svaki zakon ima rupu. I žaliću se, da znaš. Ima da ih teram do Strazbura!
– Gubiš vreme, tata.
– Neka. Vremena barem imam na pretek. – reče tata i nastavi da čita.
– Nemaš vremena, tata. – rekoh tiho, najtiše.
– Šta si rekla?
– Ništa. Samo ti čitaj.
Moj tata je star, pomislih. Moj tata ima bore i dve duboke brazde koje mu se slivaju niz obraze. Zalisci su mu odavno sedi, a kosa proređena. Oči nekako vodnjikave, vrat smežuran. Dlake na prsima bele. Ništa nije ostalo od one ljudeskare od dva nula pet. Njegove ruke, ruke koje su nekada nosile decu, ćumur, džakove s krompirom, veš mašine, ruke koje su nas bezbroj puta selile iz jednog u drugi stan, ruke na kojima je baka toliko puta odnošena niz stepenice, do kola pa u hitnu – te ruke sada drhte dok podvlači bitne stvari u Službenom glasniku.
Vreme prolazi i nonšalantno prelazi preko svega. Preko mog oca, njegovog crvenog auta, ove zgrade u kojoj živi već više od trideset godina. Vreme ostavlja svoje tragove na licima, telima, na izbledeloj karoseriji stojadina, ćelavim zimskim gumama, fasadi… Uvlači se kao lopov u stare fotografije, u zidove koji se polako rune, tepihe koji blede, krade nam svaki tren nepovratno. Vreme zlobno maše svojom zastavom i otima dan po dan, od života, od njih, od nas. A ja ne dam da moj tata ostari. Ikada.
Jer, moj tata se ne da. Moj tata je jak. Moj tata i danas tvrdoglavo odbija da ide liftom. On šeta po pet kilometara dnevno, ide na pecanje nedeljom, ne priznaje dokono naklapanje s vršnjacima u parku, prezire šah. Moj tata još uvek ume da potrči za loptom, nauči klince iz kraja poneku fintu. Moj tata i dalje sam kreči kuću. I trese tepihe na onom jedinom preostalom gelenderu iza zgrade. Moj tata je snažan. Ide na plac, kosi, krči korov, penje se na krov, popravlja oluke. Komšije ga i dalje zovu kad im se zapuše odvodi. Moj tata i dalje vredi. Njegov stojadin i dalje vredi. Obojica su pravljeni da traju. Dugo, dugo. I zato me ne zanima šta kaže tehnički ili tamo neka šmizla iz medicine rada.
Volim te. – šapućem jedva čujno.
Volim i ja tebe, travčice. – kaže i nastavlja da prebira po hartiji.
