Nemam šta pametno da kažem.
Ne želim da mi se dete sa praga tri puta vraća u kuhinju da bi proverilo da li je ringla isključena i gajtan od pegle dovoljno udaljen od štekera, taman toliko da oči mogu da zapamte udaljenost.
Više od svega volim da se ugrađujem u sećanje svoje ćerke. Ništa me ne čini srećnom kao to. Ne padam na priče „porašće i šta ćeš onda?“. I treba da poraste ali u taj rast treba da ima šta da ponese, jer ne mogu da znam šta je sve tamo čeka.
Scena koju sam svojim očima gledala me ostavila bez teksta.
Martin jede burek. Masnim prstićima dodiruje očeve ruke.
Nedavno me je koleginica pitala zašto svog bivšeg partnera ne zovem „bivšim mužem“, ili ga ne spominjem po imenu.
Ovih dana, više nego ikada, slušamo o pravdi. O Republici. O ratovanju. Za Republiku. O nacionalnim interesima. O nacionalnom. O vjerskom. O srpskom.
Pre nekoliko dana sam odstajala par sati u redu u čekaonici jedne od naših cenjenih ustanova da bih predala nebitnu dokumentaciju na osnovu koje će mi izdati bitan dokument.
Kažu ljudi, nije tata ko te stvori, već onaj koji te čuva, neguje i voli…
Pročitah nedavno sledeću misao:
Pokušaj da se oslobodiš predstave o životu kako si ga zamišljala, počni da živiš i uživaš u sadašnjem trenutku, kakav god taj trenutak bio.
Dobro zvuči.
