Više od svega volim da se ugrađujem u sećanje svoje ćerke. Ništa me ne čini srećnom kao to. Ne padam na priče „porašće i šta ćeš onda?“. I treba da poraste ali u taj rast treba da ima šta da ponese, jer ne mogu da znam šta je sve tamo čeka.
Scena koju sam svojim očima gledala me ostavila bez teksta.
Martin jede burek. Masnim prstićima dodiruje očeve ruke.
Nedavno me je koleginica pitala zašto svog bivšeg partnera ne zovem „bivšim mužem“, ili ga ne spominjem po imenu.
Ovih dana, više nego ikada, slušamo o pravdi. O Republici. O ratovanju. Za Republiku. O nacionalnim interesima. O nacionalnom. O vjerskom. O srpskom.
Pre nekoliko dana sam odstajala par sati u redu u čekaonici jedne od naših cenjenih ustanova da bih predala nebitnu dokumentaciju na osnovu koje će mi izdati bitan dokument.
Kažu ljudi, nije tata ko te stvori, već onaj koji te čuva, neguje i voli…
Pročitah nedavno sledeću misao:
Pokušaj da se oslobodiš predstave o životu kako si ga zamišljala, počni da živiš i uživaš u sadašnjem trenutku, kakav god taj trenutak bio.
Dobro zvuči.
Pričica ohoho snage i smisla, koju vrijedi znati i ponavljati.
“Trebala mi je samo jedna priča puna nade, iskustvo samo jedne osobe. Kako je prošla kroz to? Kako se je osjećala? Osjećala sam se užasno jer sam umjesto nečijeg iskrenog iskustva, pročitala riječi poput ‘bezvrijedna’, ‘užasna’, ‘glupa’, ‘neodgojena’, ‘drolja’… Doslovno sam mrzila samu sebe.”
