Da li ćemo ikada dovoljno “porasti” da prihvatimo bez obilnijeg krvarenja rečenicu medicinske sestre sa precizno povučenim alajnerom, pred jutarnju vizitu:
A ja onda, na prvu, počnem da vadim iz malog i velikog mozga neke krupne istine dok kojih sam kao došla legitimnim boravkom ovde već 39 godina.
Dobri očevi su uvek tu za dete, ne beže od kućnih obaveza i poslova i ne prepuštaju njegu deteta isključivo majci.
Aktivno učestvuju u svemu, grade prijatnu porodičnu atmosferu i trude se da svojoj deci budu pozitivni uzori.
Djeca rastu užasno brzo, a koliko god roditeljstvo ponekad bio naporan posao, to odrastanje obično teško padne roditeljima. Stoga oni nastoje da zabilježe sve one neke prolazne a značajne trenutke u životima svoje djece.
On je muško, kaže Žmu. To je verovatno nekad rekao i njegov otac, pa njegov deda, pa njegov pradeda. Pa čukundeda.
Muško je, mora da bude jak, snažan i odvažan. Ali ja ne mogu da se igram vaspitanja „videćete vi kad dođe tata“.
Kada ste dijete, ljubav i podrška koju dobijate od roditelja postaju jedna od najvažnijih stvari u vašem životu.
Ali možete li zamisliti kako bi to izgledalo kada bi bilo koji od vaših roditelja imao Down sindrom?
Nemam šta pametno da kažem.
Ne želim da mi se dete sa praga tri puta vraća u kuhinju da bi proverilo da li je ringla isključena i gajtan od pegle dovoljno udaljen od štekera, taman toliko da oči mogu da zapamte udaljenost.
Više od svega volim da se ugrađujem u sećanje svoje ćerke. Ništa me ne čini srećnom kao to. Ne padam na priče „porašće i šta ćeš onda?“. I treba da poraste ali u taj rast treba da ima šta da ponese, jer ne mogu da znam šta je sve tamo čeka.
Scena koju sam svojim očima gledala me ostavila bez teksta.
