Još pre desetak dana pokušavala je da preživi sa šeficom. Ta žena joj je od posla pravila pakao. Trpela je mobing. Kući se vraćala besna.
Noćima nije mogla da spava, a ujutru bi odlazila na posao s knedlom u grlu. Ali nijednom se nije požalila, nije uzvratila, nije napisala žalbu, ni reč.
Nijednom nije rekla NE. Ćutala je.
Još pre desetak dana joj je najveći problem bio kako da mami kaže da želi da se iseli iz kuće. Znala je već unapred da je očekuje ona poznata podignuta obrva i razočarano lice, plač, pa razne ucene, pa podsećanje na dug, pa nagli skok pritiska.
Bila joj je muka od svega toga, ali je ćutala. I odustajala. I ostajala.
Još pre desetak dana oćutala je sestri koja stalno ima neki veliki problem i traži da se svi bave njime. Toliko ju je ljutilo to što u njihovom odnosu nikada nije bilo mesta i za nju i za njen život.
Nije joj to nijednom rekla, ćutala je.
Ćutala je komšinici koja istresa svoj čaršav na njen tek opran veš.
I onoj ženi u banci koja je pustila troje ispred nje preko reda.
I tati koji nikada nije pozvao telefonom, jer on ne voli da telefonira.
Ćutala je prijateljici koja, eto, ne može da nađe vremena da joj pomogne sad kad joj je pomoć potrebna.
Ćutala je, iako je u njoj gorela vatra ljutnje.
I bespomoćnosti.
I neke teške tuge.
I usamljenosti.
Udarala je po njoj nekakva bezdašnica. Ali je ćutala.
Predugo je ćutala.
Zato je sada u njoj kao u košnici.
Jer ćutanje nije blago ako ćutimo iz straha.
Tek ako ćutimo iz prihvatanja, mudrosti, svesne i racionalne odluke da nemamo šta da kažemo i da tamo, na tom drugom mestu, nema nikog da nas čuje, ćutanje ima dobru funkciju.
Tek tada je suvo zlato.
Ako ćutimo iz straha od sukoba, ne postavljamo granice.
Ne zauzimamo se za sebe.
Ne informišemo ljude oko sebe o tome kako nam je, jer oni to drugačije i ne mogu da znaju.
Pretvaramo sebe u žrtvu.
Ćutanje iz straha je put u ruminaciju, one duge i mučne razgovore sa sobom, u kojima besnimo na sebe umesto na te druge, koji nas čine besnim.
A ona je ćutala od kada zna za sebe.
Od kada zna za sebe, bila je ona odgovorna, starija, pametnija.
Koja ne sme da se ljuti, jer to ne rade dobra deca.
Koja ne sme da plače, jer nikada za plač ne postoji dovoljan razlog.
Koja ne sme da se plaši, jer nema čega.
Koja ne sme da razočara ili pogreši.
I sada je sedela tu, u čekaonici dnevne bolnice.
Čekala je da prozovu njenu ime.
U čekaonici u kojoj je vrvelo od straha, laičkih tumačenja patohistoloških nalaza, kojekakvih prognoza, recepata za najbolju ishranu u toku hemoterapije, ona se trudila samo jedno: da izbroji sva svoja ćutanja i izvede račun o tome koliko su je stvarno koštala.
Pokušavala je da izbroji sva NE koja nikada nije izgovorila.
I shvatila je: baš ovako izgleda kada telo progovori sve ono što si prećutala, a nije trebalo.
Jer, u suštini, ako ne umeš ili ne smeš da kažeš NE, teško da ćeš umeti da kažeš DA. Na bilo šta i bilo kome. Naročito DA sebi.
Ljiljana Milić
