Pozvali su me da pročitam par svojih priča. U rodno senzibilisanom duhu pitali da li da me predstave kao pisca ili spisateljicu. Odgovorila sam da znam sva slova, tečno i razgovetno čitam, i pokušavam da pišem. Bez spisateljskog ordenja, zamolila sam. U jarmu strogog akademskog manira u kome sam školovana, s nelagodom sam se meškoljila pred (nezasluženom) mogućnošću da me posade na sofu Tomsa Mana, kanabe Virdžinije Vulf, stolicu za ljuljanje Silvije Plat ili ligeštul Džona Fantea. Prestravljena pred balastom odgovornosti koju poziv pisca, spisateljice i pisana reč nose.
Uostalom, ja još uvek nemam novčani prihod neopterećen svakojakim najamnim radom, niti sopstvenu sobu uvek na raspolaganju da bih se bavila književnošću – pravdala sam se u fiktivnom dijalogu koji sam u svojoj glavi vodila sa organizatorom do kraja festivalske večeri. Reći ćete da talenat treba da se izdigne nad tričarijama poput rasterećenosti koja dolazi sa stalnim prihodom i mira koji pruža sopstvena soba sa ključem u bravi.
No, pisanje velikog dela je gotovo uvek strahvito težak poduhvat, kako kaže Virdžinija Vulf. ”Kao da se sve urotilo protiv toga da ono izađe iz autorovog duha čitavo i neokrnjeno. Materijalni uslovi obično su protiv njega. Psi će lajati; ljudi će smetati; valja zaraditi novac; zdravlje će popustiti. Pored toga, opštepoznata je ravnodušnost sveta prema nabrajanju svih tih teškoća koja ih, uostalom, čini još nepodnošljivijim. Svet ne traži da ljudi pišu romane, pesme i povesti; njemu ništa od toga nije potrebno.”
Pisanje je uopšte strahovito težak poduhvat. A za žene, sve do kraja XX veka, neuporedivo teži. Sve do XIX veka, žene nisu imale sopstvenu sobu – osim ako nisu bile iz imućnih i otmenih porodica. Džeparac koji su dobijale od oca bio je jedva dovoljan za odeću, pa su bile lišene izleta i kratkih putovanja koja su čak i siromašnim piscima bila dostupna, a koja su obogaćivala iskustvo i hranila maštu.
I dok je svet prema piscima i njihovom radu mogao biti ravnodušan, na spisateljice se gledalo s neskrivenim i grubim podsmehom. Džejn Ostin je pisala krišom u dnevnom boravku i religiozno se klanjala škripavim šarkama na vratima koje su je blagovremeno upozoravale da rukopis treba sakriti.
I dok žena u književnosti (Antigona, Ledi Magbet, Rozalinda, Ana Karenjna ili Madam Bovari) nikako nije bila bez ličnosti i karaktera, u stvarnosti su je prisilno udavali, ograničavali na domaćičke poslove i majčinske obaveze, uskraćivali joj pravo na raspolaganje novcem, te sputavali frivolnim mišljenjem da se od nje ne može očekivati ništa intelektualno.
”Neke od najnadahnutijih reči, neke od najdubljih misli u književnosti sišle su s njenih usana; u stvarnom životu ona je jedva umela da čita i piše i bila je vlasništvo svog muža”, piše Virdžinija Vulf.
No, za oba pola život je mukotrpan i težak, večita borba koja zahteva ogromnu hrabrost i snagu, priznaje Virdžinija. A za onog ko piše, pogubno je da ima na umu sopstveni pol.
”Kobno je biti prosto muškarac ili žena; treba biti žena-muškarac ili muškarac-žena. Za ženu je kobno isticanje u prvi plan nepravde koja je naneta njenom polu; zalaganje za neku ideju, makar i pravednu; svesno insistiranje na ženskom načinu izražavanja. Mora da se uspostavi neka saradnja izmežu mušarca i žene u ljudskoj svesti da bi se postiglo umeće stvaranja.”
Zalažući se za slobodu i hrabrost da se piše ono što se misli, da se stvari posmatraju po sebi i onakve kakve jesu, zatim za samostalnost i sopstvenu sobu, Virdžinija Vulf je 1928. godine svojim predavanjem o Ženama i književnosti ohrabrila studentkinje Njunem i Griton koledža na univerzitetu Kembridž.
Mene je podstakla da pripremim ovu foto-priču i ohrabrila da sledeći put kada me pozovu da pročitam neku od svojih priča preuzmem odgovornot i sa zahvalnošću prihvatim mogućnost da me predstave kao spisateljicu.
