Svaka žena sa iskustvom nasilja ima svoj niz razloga zbog kojih je otišla i niz zbog kojih ne može da ode. U taj niz često zalutaju tuđi nosevi koji se vazda zabadaju gde im nije mesto da objasne “ko joj je kriv”, “tako je birala”, “njima se to nikad ne bi desilo”.
Lažne mitove o dominaciji kao izrazu ljubavi nameću nam u detinjstvu, a kasnije su kamen temeljac za partnerske odnose. Nasiljem obojen narativ “ko se bije taj se voli” odzvanja evo i na izmaku 2023, potkrepljen ideologijom neverovanja ženama.
Učili su nas da se sviđamo dečacima koji nas čupaju za kosu i da se zbog toga ne ljutimo na njih jer su oni “samo dečaci”. Ovo prate i štetna uverenja izražena kroz boys will be boys, koja šalju poruku da muškarci nisu u potpunosti odgovorni za svoje postupke, dok se od žena očekuje da se prilagode i tolerišu. Kada potrebu za dominacijom, agresiju i neprihvatenje odgovornosti tumačimo kao prirodno i neizbežno, pojačavamo tradicionalne rodne uloge i stvaramo okruženje u kojem se trivijalizuje muško nasilje nad ženama, a samim tim i jača okruženje u kojem žene sa iskustvom nasilja oklevaju ili odustaju od prijave nasilja, bojeći se da će njihova iskustva biti minimizirana ili odbačena.
Savršen način da devojčice naučimo kako se ćuti, potiskuje i žrtvuje zbog ljubavi, a dečake da će društvo opravdati svaki njihov postupak, ma koliko on bio neprimeren, nasilan i bolan.
Ima ta bol koja se ne prepoznaje lako, jer dolazi gotovo neprimetno, a često je prvi oblik nasilja koji iskusimo. Počinje tihim rečima koje nas uvlače u psihološki zatvor, pa se zatvor pretvori u jazbinu u kojoj gubimo identitet.
Ja sam jednom povraćala od konstantnog osećaja nebezbednosti u sopstvenom telu. Jednom sam za kontrolu rekla da je pažnja, za manipulaciju da je empatija, za ljubav mi je bilo dovoljno da je neko tu.
Šta nas zadržava u tim odnosima? Sve te ispričane i neispričane priče su toliko lične i kad se dešavaju, čini se da niko drugi to ne proživljava, da smo same u svom strahu koji baš niko u potpunosti neće razumeti. Ipak, kad sam prvi put vrisnula u plač na jednom sivom kauču pored najbolje drugarice, shvatila sam da je strah makar za nanometar manji.
Držala me je nada da će se promeniti, najbanalnije idealizovanje da će se baš zbog mene promeniti i strah da se sama tako rastavljena nikada neću sastaviti. Pojela me je ideja da preko puta mene konačno stoji neko sasvim siguran u sebe, baš onako kako ja želim da vidim sebe. Kad si s manipulatorom osećaš se nesigurno jer koristi tebe da bi upravljao impresijom o sebi. Malo te prihvati, pa te malo ne prihvati, taman dovoljno da poveruješ u sopstvenu krivicu. Baš onako kako su nas učili: devojčice su preosetljive i uvek tu da razumeju i prihvate dečake jer oni su “samo dečaci”, oni te vole na neki njihov poseban način.
Kojim rečima će nasilnici negirati i umanjivati ono što osećamo ima više oblika, ali jednako boli i traje sve dok ne počnemo da preispitujemo sopstvenu percepciju. Pa i duže.
Preosetljiva si.
Preteruješ.
Sve pogrešno tumačiš.
Ne, nisam uopšte to rekao.
Umišljaš.
Što stalno dramiš?
Što si tako negativna?
Zamara me ovo.
E, aj ispričaj se sa sobom, pa me nazovi.
Problem s takvim partnerima je što oni žive svoju realnost ubeđeni da je njihov sistem vrednosti najispravniji. Mogla sam da zaboravim na autentičnost. Sloboda je samo ako se ona poklapa sa njegovim pojmom slobode.
Tu gde sam bila kao on, bilo je super, gde nisam – bio je problem.
Naivno sam mislila da se autentičnost u odnosima podrazumeva, ali hej, tu sam da samu sebe demantujem. Manipulativni obrasci u partnerskim odnosima, između ostalog, prikazuju se i kroz nepoštovanje naših autentičnih izbora, do te mere da odjednom i najbanalnija izjava – ne volim orahe, preraste u verbalno zlostavljanje: kako možeš da ne voliš orahe, znaš ti koliko su orasi zdravi, ti moraš da jedeš orahe, prvi put čujem da neko ne voli orahe, stvarno nekad umeš da lupiš nešto samo da bi mislila da si drugačija.
I tada odlučimo da jedemo orahe, jer je mnogo lakše pojesti prokleti orah nego ponovo slušati taj urušavajući repertoar.
Jebali te orasi.
Koliko puta ste čuli ili pročitali komentar: pa, kako nije videla? Stavljanje tereta odgovornosti na ženu, umesto na nasilnika, ne stvara siguran prostor za žene. Psihičko nasilje ne počinje šamarom, vrtlog beznadežnih osećanja se stvara postepeno dok sumnja u sopstvenu realnost ne počne da se podrazumeva, a manipulativni obrasci su toliko snažni da dugo niste svesni da se psihičko nasilje dešava jer dolazi od osobe kojoj verujete.
Ti odnosi te toliko oskrnave da povraćaš sopstveni nemir.
Negde između dana kad sam plakala na sivom kauču i kad više nisam mogla da budem kriva za sve, otišla sam.
Nije bilo romantično,
nije bilo bezbolno,
nisam se osećala hrabro.
Osećala sam se prazno.
Znala sam da imam noge da hodam gde želim, a pojma nisam imala kako se hoda, jer sam godinama slušala da i to radim pogrešno.
Znala sam da imam terapiju u petak u 17h i drugarice koje su dostupne i u 2 ujutru, za slučaj da ne znam kako se spava.
