Još od malena smo usmeravane koja ponašanja priliče devojčicama i svedočile svakodnevnim oblicima mizoginije i seksizma. Čak i kada nam se nešto nije dopadalo, nezadovoljstvo je moralo da bude ugušeno zbog unapred definisanih normi ponašanja koje su nam nametnute.
Jedno od prvih negativnih sećanja na bezbroj etiketa koje sam dobila, bilo je u šestom razredu osnovne škole kada sam prvi put gostima skuvala kafu. Je l’ možete da pretpostavite koji sam komentar dobila? Tako je – Svaka čast, možeš da se udaš.
Svesna sam da neki od tih komentara nisu zlonamerni, ali ne moramo ćutati kada nam nešto ne prija, iako su nas učili drugačije. Jasno postavljanje i komuniciranje granica je sasvim u redu, nije u redu da se te granice ignorišu zato što pretpostavljamo da druga strana nije imala lošu nameru.
Postoje teme koje se često obrađuju, ali sam sigurna da u patrijarhalnom društvu nijedna tema koja se tiče ženskog oslobođenja nije previše puta ispričana. Tako smo o štetnosti rodnih stereotipa čuli više puta, ali i dalje svedočimo upotrebi istih u svakodnevnoj komunikaciji, u reklamama, na poslu, u školi, u raznim emisijama.
Stereotipi i seksizam su toliko normalizovani prilikom obraćanja ženama, da se često suočavam s tvrdnjama kako preterujem, nije sve protiv žena i da vidim problem i gde ne postoji. Međutim, tek kada zamolim drugu stranu da rečenice koje se često govore ženama, izgovore u muškom rodu, dolazimo do suštine problema.
Zamislite kada bismo opšteprihvaćene narative koji se upućuju ženama, primenili na muškarce. Samo zamislite, ne mislim da se muškarcima tako zaista treba obraćati jer, logično, mislim da se nikome ne treba obraćati koristeći rodne stereotipe i seksizam.
Stereotipi doprinose formiranju određenih obrazaca ponašanja koji nas dehumanizuju jer smo žene, koji nas umanjuju kako bismo zauvek ostale inferiorne u odnosu na muškarce.
Tradicionalni društveni okviri od žene očekuju da porodici da prioritet u odnosu na uspeh u karijeri. Ako smatrate da tu ništa nije pogrešno ili da feministkinje preteruju, probajte da izgovorite ovu rečenicu:
Što ne daš otkaz i posvetiš se deci, žena ti svakako dobro zarađuje.
Ili zamislite scenario u kome su muškarci izloženi komentarima koji naglašavaju njihov fizički izgled, a umanjuju njihov intelekt. To zvuči ovako nekako:
Ti samo ćuti i budi lep.
Stereotipi koje uglavnom prati mizoginija i seksizam, nisu samo duboko ukorenjeni, već su i opasni. Brojne izjave sugerišu da je izgled žene opravdanje za neprikladno i nasilno ponašanje muškaraca.
Često se seksualno uznemiravanje na ulici pravda izjavama poput: Pa, normalno je da ti dobacuju, šta si očekivala kad si obukla kratku suknju – čime se krivica sa nasilnika prebacuje na ženu.
A sada zamislite da muškarcu kažemo:
Taj sako ne priliči ocu dvoje maloletne dece.
Obukao bermude, pa se čudi što mu dobacuju na ulici.
Sve čemu svedočimo su posledica naučenih obrazaca koji nam se nameću još u detinjstvu.
Devojčice mami pomažu u kuhinji, dok dečak s tatom gleda utakmicu. Čak i kada u kući nemamo tako jasne podele, imamo ih u vrtiću ili školi. Jasno su nas učili da devojčice nisu glasne, one su lepe i nežne, dečaci su pametni i snažni. Ovde je važno pomenuti i problematiku iza izjava koje se tiču odnosa dama-džentlmen, poput: Vidi je, prava dama – jer je taj odnos rezultat patrijarhalnih stega i očekuje inferiornost od žene kako bi muškarac bio prikazan kao zaštitnik/neophodan, a žena plašljiva, krhka. Time se stvara neuravnoteženost moći gde se žena često opisuje kao slabija, dok se muškarcu dodeljuje uloga zaštitnika.
Ovakvi obrasci ponašanja dovode nas i do čuvenog “komplimenta”: Imaš dobar smisao za humor za jednu devojku.
Devojke drage, hajde da se dogovorimo – kada ovo čujete, trčite koliko vas noge nose.
Razumem da je deo društva počeo da prepoznaje rodne stereotipe, ali feministički krugovi ne smeju biti zatvoreni i borba ne sme da stane, čak i kada nam se zbog neposrednog okruženja u kom se nalazimo, čini da problem ne postoji. Moramo biti dovoljno glasne kako bi nas čule sve žene u baš svakom mestu. Pogrešna uverenja koja nam godinama serviraju kao “normalna” su samo sredstva kojima se patrijarhalno društvo služi kako bi lakše upravljali ženama i kako bi nas utišali jer udruženi glasovi žena pomeraju planine.
Društvo neće pitati muškarca – Ko ti čuva decu dok si ti u izlasku?
Neće ga pitati – Je l’ ti pomaže žena oko dece?
Neće ga osuditi ako ne kuva jer je žena ta koja je lenja ako ne kuva i ne brine o kući.
Da je neplaćeni rad odraz dobrog muža i brižnog oca, kruna bi se nosila, na zlatu bi spavali.
I nikada ga niko na razgovoru za posao neće pitati – Da li uskoro planiraš porodicu, nama treba neko ko će dugo ostati u firmi, a ne posle par meseci da otvori trudničko, to nam je problem.
Dugo će još trajati mnoge feminističke borbe i baš zato mi je posebno drago što je sve više nas koje smo spremne da osluškujemo i reagujemo i vičemo dovoljno glasno sve dok svaka žena ne čuje da nije manje vredna zato što je žena.
