Karli Skortino je američka spisateljica, televizijska voditeljka i producentkinja. Ona je takođe kolumnistkinja i za Vogue je napisala tekst o lažnim orgazmima, tvrdeći da ih je u životu imala oko 2.000.
„Lažirala sam 2.000 orgazama u svom životu – dodajte ili oduzmite nekoliko. Ne šalim se. Izračunala sam – dve hiljade podeljeno sa 18 godina seksa je nešto više od stotinu lažnih orgazama godišnje.
Nedavno, tokom večere, pitala sam četiri svoje prijateljice da li su ikada lažirale orgazam. Gledale su me kao da sam idiot. ‘Mi smo žene’, odgovorila je jedna kolutajući očima, „to je praktično uslov.“
Iako je očigledno teško dobiti čvrste podatke o ovome, studija objavljena u Arhivi seksualnog ponašanja, koja je anketirala preko hiljadu heteroseksualnih Amerikanki između 18 i 94 godine, otkrila je da je 58,8% lažiralo orgazam sa partnerom.
Od svoje 30. godine oporavljam se od lažiranja orgazma i, kao i većina zavisnika, na sebe gledam uz kombinaciju saosećanja, žaljenja i poštovanja što sam toliko posvećena tome. Ako je ova sveobuhvatna prevara sasvim očigledno negativna za sve uključene, zašto onda to i dalje radimo?
Izgubila sam nevinost sa 16 godina. Nakon tih značajnih 20 sekundi, moj dečko me je pogledao sa osmehom. ‘Jesi li svršila?’ upitao je. ‘Uh… da’, promrmljala sam, ne želeći da kvarim trenutak. Tada, nije bila poenta u svršavanju. Seks se odnosio na važnije stvari, kao što su validacija, pritisak vršnjaka i teranje inata mojim katoličkim roditeljima. Plus, jednostavno biti go sa nekim je bilo uzbudljivo.
Međutim stvarni „seksualni“ deo je izgledao kao umetanje tampona iznova i iznova. Kada sam bila sama, mogla sam da svršim za četiri sekunde, ali sa drugom osobom u prostoriji moja vagina je odjednom imala socijalnu anksioznost. Orgazmi nisu bili nešto što je bilo izvan mog domašaja, već apstraktni koncept koji je udaljen mnogo galaksija.
Sledećih nekoliko godina sam to religiozno lažirala. Kada bih bila sa nekim od onih slatkih, ali dosadno upornih momaka ‘neću odustati dok ne svršiš’, doživela bih orgazam saosećanja da izbegnem emocionalni trud da ga kasnije tešim. Lažiranje je bilo za njegovu ‘korist’, ali je takođe bilo, iako sam se borila da to priznam – za mene. Nemogućnost da dostignem orgazam osećala se kao neuspeh, pa je bilo lakše pretvarati se nego prihvatiti da sa mojom vaginom možda nešto nije u redu.
Moja prijateljica Anabel zna posledice lažiranja bolje od bilo koga. Anabel je četiri godine radila kao poslovna pratnja i, na neki način, lažira za život.
„Mnogi momci žele da im se pomazi ego“, rekla mi je.
Međutim nikad nije tako jednostavno, zar ne?
„Veoma sam dobra sa svojim klijentima, zbog čega se osećam seksi i mislim da je lažiranje deo pružanja dobre usluge.“
Ipak, njeno lažiranje je imalo cenu.
Prisećala se: „Dostigla sam tačku u kojoj nisam mogla čak ni da kažem kada glumim ili ne, jer sam uvek preterivala. Kao vešta glumica, bilo je lako izgubiti se u ulozi. Tokom godina, seks je uglavnom bio predstava, duboko grlo naopačke sve dok nisam dobila fiksaciju. Toliko sam bila zabrinuta da li momak uživa u seksu da sam zaboravila da mislim na sebe. Ako nije otišao ushićen, rekla sam sebi da to znači da nisam dovoljno ‘dobra u krevetu’ (šta god to značilo). Postalo je teško odvojiti ono što mi se dopalo od sposobnosti da pružim ono što se njemu sviđa. Ne mogu kriviti muškarce za to.“
