Često slušam o toj čuvenoj pozitivi. Budi pozitivna.
Novine, portali, statusi i priče po kaficama su preplavljeni temom pozitive. Svi se nešto furaju na pozitivu i te stvari. Sponzorirane pizdarije mi iskaču po fejsu i skaču mi po živcima. Kao – samo razmišljaj pozitivno i rešićeš sve svoje, a verovatno i tuđe probleme.
Aha.
Imam utisak da nas drndaju stavom da trebamo biti jake i snažne i moćne. I pozitivne. I onda to za sobom povlači osmehe i dobra raspoloženja i vedar duh – a sve po želji. Samo poželiš i – hop. Dobiješ i imaš to.
Veliki je to pritisak.
Oboliš od raka i onda takva bolesna i umorna i ozračena treba da se izdižeš iznad svega, da glumiš ludila i kako si jaka i da, naravno, živiš u inat. Kome i čemu? I zašto? I treba da budeš pozitivna, naravno. I da na kemoterapiju poneseš ružičaste naočale da terapija bolje uspe.
Kad čujem za te čuvene ružičaste naočale, poružičasti mi jetra. Od količine gluposti. Misli pozitivno, traži u svemu lepo, budi pozitivna, budi jaka u inat dušmanima, ne odustaj. Bori se, trudi se, isplatiće ti se…
Bla bla bla…
Neću da živim nekome i nečemu u inat. Neću da sam jaka po narudžbi. Neću da se stalno smijem. Hoću da proživim dan kako mi dođe.
A dođe mi svakako. I da plačem i da skačem i da pljujem i da se smijem i da budem nadrkana i da imam inspiracije i da sam tupa i glupa. Sve mi to dođe i sve želim to da osetim. I prođem. Jer svaka od tih emocija i situacija mi je dragocena. Za dalje, za kasnije, za mene.
Hoću da padnem, udarim se. I ostanem malo ležati tu. Ne moramo svi i sve odmah da skačemo, dižemo se i izdižemo se i uspevamo u životima, ne.
Neću da me se bombarduje rečima da ‘nije sramota pasti, sramota je ne ustati’. Neću. Odbijam to.
Pusti me da ne ustanem. Pusti me i da propadnem. To je moje padanje i moje propadanje i meni treba. Za mene. Za bolju mene. Nemoj osećati za mene i umesto mene.
Možda ti je namera i dobra, možda mi želiš nešto dobro, možda iskreno nastupaš prema meni, možda misliš da ako je tebi uspelo, i meni će. Ali ja te molim – nemoj.
Nismo isto. Nismo iste. Nemamo ista polazišta. Nemamo ista viđenja.
Ne hodaš u mojim cipelama i ne znaš gde me žuljaju i kojom jačinom. Ne znaš mi snove i strahove, brige i uverenja, ljubavi i žudnje.
Ne znaš mene. Nisi ja. Nisam ti. I zato nemoj da mi siluješ glavu svojim viđenjima.
Moram sama. Da vidim, čujem, osetim. Proživim. Jer samo tako ću poverovati.
Samo tako će imati efekta i smisla.
I samo tako ću da uspem biti pozitivna.
Sama.
