Čuvena izjava Noela Galagera o Lijamu iz aprila 2009. godine verovatno je bila znak da čak i ozloglašeno svadljiva braća mogu da dođu do prelomne tačke.
Ona je usledila četiri meseca kasnije, na nastupu u Parizu gde je raspoloženje bilo posebno loše (čini se da je avgust mesec svih velikih trenutaka za Oejzis).
Niko se nije previše iznenadio kad je Noel konačno otišao – čak i na njihovom vrhuncu, trvenja su bila sastavni deo njihove slave.
Oejzis su bili više od tek izuzetno popularnog benda, oni su bili sapunska opera sa dvojicom najharizmatičnijih rokenrol svadljivaca.
Skorašnji podkast od osam epizoda na BBC-ju o usponu i padu Oejzis bio je izdeljen ne po albumima ili turnejama, već po osam slavnih svađa.
Vredi se, međutim, prisetiti koliko su popularni bili.
Za svakoga ko to nije proživeo ili se aktivno trudio da izbegne, Oejzis su bili, na vrhuncu sredinom devedesetih, gotovo neizbežni.
What's the Story (Morning Glory) bio je najveći britanski album te decenije, prodat u pet miliona primeraka u Velikoj Britaniji i u 22 miliona primeraka širom sveta.
Trinaest godina pre njihovog dramatičnog finala 2009. godine, u avgustu 1996, bili su na vrhuncu njihove imperijalne faze.
Za dve večeri, gledalo ih je 250.000 ljudi kao glavne zvezde festivala u Nebvortu, što se smatra trenutkom vrhunca za Britpop.
Ostatak bendova koji su tada nastupali: Manic Street Preachers, The Prodigy, The Charlatans, The Chemical Brothers, Ocean Colour Scene, Cast, bili su samo to – ostatak bendova koji su nastupali.
U februaru 1996. godine, Oejzis je izveo Don't Look Back in Anger i njegovu B-stranu – obradu Cum on Feel the Noize grupe Slejd – u emisiji Top ov d pops, što ih je činilo izuzetno retkim bendom koji je izveo dve pesme u jednoj epizodi u istoriji ove emisije.
A u novinama su se pojavljivali skoro svaki dan.
Kad je Toni Bler ostvario ubedljivu pobedu na izborima 1997. godine, održao je koktel da to proslavi u Dauning Stritu broj 10.
Fotografija kako se Bler nasmejan rukuje sa jednako veselim Noelom Galagerom postala je ključna slika tog medenog meseca kratkog veka zvanog Kul Britanija – izvorom ponosa za britansku kulturu krajem 1990-ih.
„Imao sam 30 godina, bio sam odvaljen od droge, a svi su nam govorili da smo najbolji bend otkako je sveta i veka”, prisetio se Noel.
„A onda te premijer pozove na čašu vina. I to sve postane deo tog istog tripa.”
Bio je to poslednji uzlet predinternetske kulture kad je prisustvo na top listama, na televiziji i u novinama bilo garancija da je maltene svako u zemlji, bilo da je to želeo ili ne, čuo za vas.
Noel je bio u pravu kad je rekao: „Morate da počnete da nas doživljavate u istoj klasi kao i Stonse. Svi su čuli za Stonse, svi znaju kako oni zvuče, svi znaju šta oni rade.”
Postojao je samo jedan pravac u kom je sve to moglo da pođe.
Kad je bend počeo rad na sledećem albumu, Be Here Now, What's The Story (Morning Glory) još uvek se nalazio na petom mestu na američkoj Bilbordovoj listi.
Kad je taj album objavljen u avgustu 1997. godine, prvobitno uzbuđenje je ubrzano splaslo.
Ono što je neverovatno, zapravo, jeste da su uspeli da ostanu toliko dugo zajedno.
Kad su Noela pitali šta misli o ideji za operu o Oejzis, on je rekao: „Ne verujem da su dvojica likova koji imaju istu svađu iznova i iznova 16 godina dobar materijal za operu”.
„Oejzis: Opera bila bi veoma kratka.”
Ali čak i kad su bili najpodeljeniji, i dalje su bili moćni.
Kad sam ih gledao na Glestonberiju 2004, sećam se da su čak i oni koji su se pojavili iz puke radoznalosti znali sve reči pesama.
U doba Spotifaja i privatnih plejlista to se ne dešava baš tako.
„Ne može da vam dosadi 15.000 ljudi koji izvikuju reči za ‘Wonderwall’. To je bolje od svake droge”, kako je to Noel rekao.
Sada, 15 godina kasnije, Oejzis su nam priredili još jedan avgustovski trenutak – da jedva čekamo avgust 2025. godine.
Onih 250.000 obožavalaca iz Nebvorta 1996. godine sada su u četrdesetim i pedesetim, ali je sasvim dovoljno njih uspelo da prenese strast na njihovu decu.
Ima mnogo dvadesetogodišnjaka koji znaju ceo tekst za „Wonderwall”, ali da bismo stigli do tamo, potrebno nam je 12 meseci bez ikakvih velikih trzavica.
Opreznom obožavaocu možda bi bilo najbolje da pokuša da nabavi karte za rane datume na turneji.
