Merilin Monro je bila mnogo više od platinastih uvojaka, crvenog karmina i osmeha koji je obeležio zlatno doba Holivuda. Iza slike najpoželjnije žene svog vremena krila se Norma Džin – ranjiva, ambiciozna, usamljena i neverovatno uporna žena koja je sama stvorila jedan od najmoćnijih mitova moderne pop kulture.
Merilin Monro je jedna od onih ikona čije ime odavno više ne pripada samo filmu, a ove godine njena priča dobija još jedan povod za novo čitanje – 1. juna obeležava se 100 godina od njenog rođenja. I više od šest decenija nakon smrti, svet se i dalje vraća njenom licu, filmovima, njenim čuvenim rečenicama i biografiji, tražeći odgovor na isto pitanje – ko je zaista bila žena iza najpoznatijeg osmeha Holivuda?
Rođena je kao Norma Džin Mortenson u Los Anđelesu 1926. godine. Njeno detinjstvo nije imalo ništa od bajke koju će kasnije Holivud pokušati da izgradi oko nje. Majka Gladys nije mogla da brine o njoj zbog ozbiljnih psihičkih problema, pa je Norma Džin odrastala u hraniteljskim porodicama, kod porodičnih prijatelja i u sirotištu. Taj osećaj napuštenosti pratiće je celog života, čak i onda kada je postala žena koju je gledao ceo svet.
Upravo zato je bioskop za nju vrlo rano postao sklonište. Kasnije je govorila da joj se svet oko nje činio sumornim, a da je gluma delovala kao mesto u kojem može da postane neko drugi. U toj rečenici krije se gotovo cela njena sudbina: Merilin Monro nije samo postala zvezda, ona je sebe izgradila pred očima javnosti.
Od Norme Džin do Merilin Monro
Njena transformacija počela je tokom četrdesetih godina. Dok je radila u fabrici municije, fotografisali su je kao deo ratne propagande, a upravo ta fotografija otvorila joj je vrata modelinga. Protiv volje tadašnjeg supruga, napustila je fabrički posao i počela da gradi karijeru pred kamerom.
Uskoro je promenila izgled: ispravila je kosu, ofarbala je u plavo, usavršavala poze, radila više od drugih i polako postajala pinap lice koje su časopisi želeli na naslovnim stranama. U tom periodu nastaje Merilin – ne kao slučajnost, već kao projekat, kao pažljivo oblikovana slika.
Ime Marilyn Monroe dobila je 1946. godine kada je potpisala ugovor sa 20th Century Foxom. „Marilyn“ je izabrano jer je podsećala na brodvejsku zvezdu Marilyn Miller, dok je Monroe bilo devojačko prezime njene majke. Tako je Norma Džin počela da nestaje iza imena koje će postati besmrtno.
Žena koja je sama stvorila sopstveni mit
Merilin Monro često se pamti kao platinasta zavodnica, ali ta slika nije nastala sama od sebe. Ona ju je gradila svesno. Njen izgled postao je prepoznatljiv do detalja: plava kosa, crveni ruž, naglašene obrve, mladež, uske haljine, senzualan hod i glas koji je delovao kao šapat.
Do početka pedesetih već je bila seks simbol. Filmovi poput „Niagara“ i „Gentlemen Prefer Blondes“ učvrstili su njenu sliku „blonde bombshell“ devojke, ali je publika brzo shvatila da iza tog imidža postoji i veliki komičarski talenat. Njena izvedba pesme „Diamonds Are a Girl’s Best Friend“ ostala je jedan od najpoznatijih trenutaka u istoriji filma.
Ipak, ono što je Merilin činilo posebnom nije bila samo lepota. Bila je to kombinacija zavodljivosti i neobične nežnosti. Mogla je da izgleda kao nedostižna filmska boginja, a da istovremeno deluje kao devojka iz susedstva kojoj očajnički želite da pomognete.
Najvoljenija, ali nikad dovoljno zaštićena
Kako je njena slava rasla, tako su rasla i očekivanja. Studiji su od nje želeli da stalno igra isti tip žene: lepu, zavodljivu, naivnu i poželjnu. Merilin je, međutim, želela više. Želela je ozbiljne uloge, poštovanje, kontrolu nad karijerom i dokaz da nije samo telo koje kamera voli.
Zbog toga je često dolazila u sukob sa studijskim sistemom. Govorilo se da kasni na snimanja, da zaboravlja tekst i da je „teška za rad“, ali iza tih etiketa krili su se pritisci, nesigurnosti, zdravstveni problemi i duboka frustracija zbog načina na koji su je tretirali muškarci koji su odlučivali o njenoj karijeri.
Čak je i Laurence Olivier, koji ju je tokom rada na filmu „The Prince and the Showgirl“ povredio rečima da „samo treba da bude seksi“, kasnije priznao da je bila žrtva senzacije i publiciteta.
Ljubavi koje su postale deo legende
Merilin Monro je volela da voli, ali je često birala muškarce koji nisu mogli da joj daju ono što joj je najviše trebalo – mir, sigurnost i bezuslovnu bliskost.
Njen brak sa bejzbol legendom Džoom Dimađijom bio je jedan od najmedijski praćenijih odnosa tog vremena. Delovali su kao američki san: najlepša filmska zvezda i sportski heroj. Ali brak je trajao samo devet meseci. Dimađiju je smetala njena seksualizovana javna slika, a posebno čuvena scena iz filma „The Seven Year Itch“, kada joj bela haljina leprša iznad ventilacionog otvora metroa pred hiljadama posmatrača.
Kasnije se udala za pisca Arthura Millera, nadajući se da će sa njim pronaći intelektualno i emotivno partnerstvo. I taj brak se završio razočaranjem.
Njeno ime se povezivalo i sa najmoćnijim muškarcima tog vremena, uključujući Džona F. Kenedija. Njeno izvođenje pesme „Happy Birthday, Mr. President“ 1962. godine postalo je jedan od najmitskijih trenutaka američke pop kulture – glamurozan, senzualan i obavijen nagađanjima.
Bol koji se skrivao iza osmeha
Iza blistavih fotografija Merilin Monro krila se žena koja se borila sa anksioznošću, nesanicom, fizičkim i mentalnim problemima, kao i bolnim iskustvima neuspelih trudnoća. Njena potreba za ljubavlju nije bila poza, već posledica života u kojem se sigurnost stalno gubila.
Godine 1962. njeno zdravstveno stanje bilo je sve teže. Bila je u i van bolnice, razdvojena od Arthura Millera i profesionalno sve ranjivija. Studio Fox ju je otpustio sa snimanja filma, tvrdeći da je psihički nestabilna. U avgustu iste godine pronađena je mrtva u svom domu. Uzrok smrti bilo je predoziranje barbituratima, proglašeno verovatnim samoubistvom.
Imala je samo 36 godina.
Zašto nas Merilin i dalje fascinira?
Zato što u njenoj priči postoji nešto što nadilazi Holivud. Merilin Monro je istovremeno bila proizvod sistema i žena koja je pokušavala da ga nadmudri. Bila je slika koju su drugi prodavali, ali i autorka sopstvene transformacije. Bila je seks simbol, ali i glumica sa izuzetnim komičarskim darom. Bila je obožavana, ali često usamljena.
Upravo zato se o njoj stalno pišu nove knjige, snimaju filmovi i otvaraju nova tumačenja, a jedna od najnovijih biografija koja nosi naziv „Merilin – Diva. Žena. Boginja“ i potpis autorke Kjare Paskvaleti Džonson, donosi i manje poznate detalje o ženi iza mita – o detinjstvu koje ju je obeležilo, odnosima koji su je oblikovali, slavi koja ju je podigla i ranjivosti koju slike često ne pokazuju. Upotpunjena fotografijama, takva knjiga podseća da Merilin nije bila samo lice na posteru, već složena, nemirna i tajanstvena žena čiji život i dalje traži pažljivije čitanje.
Možda je baš zato jedna od njenih najpoznatijih rečenica ostala tako moćna:
„Ne zanima me novac. Samo želim da budem čudesna.“
