Jedan odgovor, naizgled liberalan i tolerantan, pojavljuje se svaki put kad pokušam da otvorim razgovor o tome da desetogodišnjakinje u osnovnoj školi dolaze na čas sa gel-lakom na noktima.
– To nije najveći problem, postoje gore stvari, to je stvar roditelja, nije naše da se mešamo.
Tačno je. Nije moje da se mešam ni ako neko dete hrani isključivo hamburgerima i gumenim bombonama. Nije moje da se mešam ni ako neko detetu daje ekran dvanaest sati dnevno. Ali to što nije moje da se mešam ne znači da je u redu. To samo znači da nemam alat da to sprečim, ne da nemam pravo da primetim da je pogrešno. A dokaza da je nezdravo, bilo da je reč o ishrani, ekranima ili estetici namenjenoj odraslima nataknutoj na desetogodišnju devojčicu, ima napretek, samo što smo se navikli da ih ignorišemo čim neko izgovori magičnu rečenicu „to je stvar roditelja“. Skraćivanje detnjstva je tužna posledica koju mnogi od njih ne vide, misleći da je najvažnije da njihovo dete bude u nečemu prvo. Ma šta to bilo.
Ali, neka bude da je I TO stvar roditelja. Postoji drugo, mnogo konkretnije pitanje, koje argument o tuđem roditeljstvu uredno preskače: pomeranje granice detinjstva ne ostaje zatvoreno u tuđoj kući. Ono curi pravo u moju. Moje dete takođe traži nokte. I meni je, iz nedelje u nedelju, sve teže da joj objasnim zašto to nije za nju, dok pola razreda već nosi gel.
Taj odgovor zvuči tako moderno, zvuči kao zalaganje za slobodu deteta da bude svoje, a zapravo je samo udobna formula kojom se izbegava svaka odgovornost: šta te briga, to nije tvoje dete.
”Pustite decu na miru, neka rade šta žele, to ih ne definiše.”
I ovo je tačno. Ne definiše ih, u smislu da lak na noktima neće odrediti kakav će neko biti čovek. Ali definiše mnoge druge stvari.
Moje dete ne ide gel na nokte. U mojoj kući postoji razgovor o tome šta je za koji uzrast, postoji strpljenje da se objasni zašto neke stvari čekaju. Ali moje dete sutra ujutru seda u klupu pored deteta čiji su roditelji odlučili da je estetika odraslih žena sasvim primerena za desetogodišnjakinju. I tu razlika u tome šta naša dva deteta smatraju normalnim prestaje da bude apstraktna. Ona postaje vrlo konkretna, svakodnevna, i mene se neposredno tiče, bez obzira na to čije je dete u pitanju.
Kad jedno dete u odeljenju dobije gel nokte, sutra ih žele svi, jer u tom uzrastu deca grade osećaj pripadanja kroz to da liče na druge, a ne kroz autentičan, promišljen izbor. To nije sloboda deteta. To je dečji pritisak koji su roditelji sami pustili u opticaj, a onda ga nazvali poštovanjem ličnosti.
Argument „šta te briga“ počiva na pretpostavci da odluka jednog roditelja postoji u vakuumu i da ne dotiče nikog drugog. Ali deca ne odrastaju u izolovanim sobama, nego u zajedničkom prostoru razreda, dvorišta, rođendana, gde se neprekidno porede. Sloboda izbora deteta pretpostavlja da dete ima izgrađene kapacitete da taj izbor zaista razume, a ti kapaciteti se ne rađaju gotovi, oni se grade godinama, postepeno, uz pomoć odraslih koji znaju da kažu ne dok dete to još ne ume samo.
Ono što se poslednjih godina dešava sa estetikom devojčica nije pitanje ukusa, niti je stvar toga čime se tuđe dete bavi posle škole. U pitanju je postepeno pomeranje granice onoga što se smatra prikladnim za dete, korak po korak, lak pa trepavice, trepavice pa obrve, obrve pa botoks filteri na telefonu, dok jednog dana ne ostane više nijedna jasna linija između toga šta je za dete, a šta za odraslu osobu koja je sama birala da tako izgleda.
Kad se to radi dovoljno dugo masovno, rezultat je generacija devojčica kojima je detinjstvo skraćeno bez njihovog pristanka, jer niko od njih sa deset godina nije sposoban da stvarno odmeri šta znači žuriti ka odraslosti. Ja odgajam dete u tom svetu.
Argument „šta te briga“ je, u krajnjoj liniji, poziv na pasivnost prerušen u poštovanje tuđeg izbora.
Kaže mi: prilagodi svoje dete onome što rade druga deca, ne traži da se zajednica drži nekog zajedničkog osećaja za meru.
Kaže mi: tvoja briga o detinjstvu prestaje na pragu tvoje kuće.
Ali ne mogu da odgajam dete samo na pragu svoje kuće, jer ono izlazi iz nje svaki dan. Mi smo zajednica roditelja koja zajedno gradi, ili zajedno razgrađuje, predstavu o tome šta detinjstvo uopšte znači, i to se tiče svakog od nas, čak i onih koji misle da je njihov izbor isključivo njihov.
Ne tražim da neko umesto drugih roditelja odlučuje šta će njihova deca raditi. Tražim da prestanemo da svaku granicu nazivamo gušenjem slobode, a svako pomeranje granice progresom. Tražim da budemo odrasli dovoljno da kažemo: ovo čeka, nije sad red na to. Moje dete ima pravo na detinjstvo bez žurbe. A to pravo, nažalost, danas branim i od tuđih roditelja, ne samo od marketinga.
