Postoje žene čija lepota obeleži jednu epohu, ali i one koje svojom pojavom promene način na koji čitava industrija razume lepotu. Iman pripada ovoj drugoj, mnogo ređoj grupi. Njeno lice, držanje i gotovo nestvarna elegancija učinili su je jednom od najvećih modnih zvezda sedamdesetih i osamdesetih godina, ali njen pravi značaj nikada se nije završavao pred objektivom foto-aparata.
Legendarna somalijska manekenka, preduzetnica i aktivistkinja rođena je 25. jula 1955. godine u Mogadišu. Više od pola veka nakon što je zakoračila u svet mode, Iman ostaje simbol dostojanstva, samopouzdanja i lepote koja ne zavisi od prolaznih trendova.
Devojka koja nije sanjala o modnim pistama
Iman nije odrasla maštajući o karijeri modela. Studirala je političke nauke na Univerzitetu u Najrobiju kada ju je 1975. godine na ulici primetio američki fotograf Piter Bird. Kada joj je predložio da je fotografiše, pitala ga je koliko će joj platiti. Tražila je 8.000 dolara — iznos koji joj je bio potreban da pokrije univerzitetske troškove — i dobila ga.
Nekoliko meseci kasnije preselila se u Njujork. Tada nije poznavala svet visoke mode, nije pratila modne časopise i, prema sopstvenim rečima, pre dolaska u Ameriku gotovo da nije nosila šminku ni visoke potpetice. Ipak, vrlo brzo je postalo jasno da kamera u njoj prepoznaje nešto izuzetno.
Prvo snimanje za američki „Vogue“ uradila je 1976. godine sa fotografom Arturom Elgortom. Iman je kasnije pričala da je na tim prvim fotografijama izgledala nesigurno jer nije znala šta se od nje očekuje. Učila je posmatrajući druge modele, sve dok nije pronašla sopstveni način da se kreće, pozira i potpuno promeni energiju pred objektivom.
Iza priče o njenom filmskom „otkriću“, međutim, krila se i jedna od prvih lekcija o načinu na koji je zapadna modna industrija posmatrala Afriku. Bird ju je američkoj štampi predstavljao kao egzotičnu devojku koju je pronašao dok je čuvala stoku i koja navodno nije govorila engleski. U stvarnosti, Iman je bila obrazovana ćerka somalijskog diplomate, govorila je više jezika i studirala političke nauke.
Od početka je znala koliko vredi
Njena karijera razvijala se neverovatnom brzinom. Pojavljivala se u najvažnijim modnim časopisima i radila sa dizajnerima kao što su Iv Sen Loran, Valentino Garavani, Dona Karan, Kalvin Klajn, Đani Versače i Tijeri Mugler. Njena lepota bila je dramatična i aristokratska, ali ono što ju je izdvajalo bila je sposobnost da se pred kamerom potpuno transformiše i svakoj kreaciji podari sopstveni karakter.
Ipak, Iman od samog početka nije pristajala na pravila koja je smatrala nepravednim. Kada je otkrila da crne manekenke dobijaju manje honorare od belih koleginica za isti posao, odbila je da prihvati takvu praksu. Prestala je da radi nekoliko meseci i insistirala da njen honorar bude jednak honoraru belih modela angažovanih za isti posao. Agencija je na kraju prihvatila njen zahtev.
Ta odluka bila je rizična za mladu manekenku koja je tek stigla u Ameriku, ali je već tada pokazala ono što će obeležiti čitavu njenu karijeru: Iman nije želela samo mesto u modnoj industriji već je zahtevala da u njoj bude tretirana kao ravnopravna profesionalka.
Muza najvećih dizajnera
Posebno mesto u njenoj karijeri pripadalo je Ivu Sen Loranu. Slavni francuski dizajner smatrao ju je jednom od svojih muza i posvetio joj kolekciju „African Queen“. Njene izdužene linije, držanje i sposobnost da iznese najraskošnije boje i oblike savršeno su odgovarali njegovoj viziji glamura.
Važnu ulogu imao je i Tijeri Mugler, čije su revije bile poznate po teatralnosti, snažnim siluetama i modelima koji se nisu samo šetali pistom već su igrali određene uloge. Iman je kasnije govorila da joj je upravo rad sa Muglerom pomogao da izgradi dramatičan identitet na pisti. Uz njegovu odeću, upečatljivu kosu i nov način kretanja, postala je potpuno drugačija manekenka.
Tokom godina sarađivala je sa nekim od najuticajnijih modnih fotografa, među kojima su Irving Pen, Helmut Njutn, Ričard Avedon, Eni Libovic, Herb Rits i Brus Veber. Njene fotografije nisu ostale upamćene samo zbog njene lepote već i zbog gotovo glumačke sposobnosti da telom, pogledom i pokretom ispriča čitavu priču.
Kada je 1989. odlučila da završi profesionalnu manekensku karijeru, „Vogue“ je njen odlazak obeležio editorijalom koji je snimio Helmut Njutn. Bio je to elegantan završetak jednog poglavlja, ali ne i njen odlazak iz mode.
Problem koji je pretvorila u beauty imperiju
Jedno iskustvo sa samog početka karijere kasnije će postati temelj njenog najvećeg poslovnog uspeha. Na prvom velikom snimanju šminker ju je pitao da li je ponela sopstveni puder, jer nije imao proizvod koji odgovara njenom tonu kože. Pokušao je da pomeša nekoliko nijansi, ali je rezultat učinio da njeno lice izgleda sivo.
Iman je zato počela sama da kupuje i kombinuje različite pudere kako bi dobila odgovarajuću nijansu. Vremenom su je druge žene pitale koju šminku koristi, a ona je shvatila da problem nije samo njen: veliki kozmetički brendovi gotovo da nisu nudili proizvode razvijene za različite tamnije tonove i podtonove kože.
Godine 1994. pokrenula je Iman Cosmetics, brend namenjen ženama sa različitim tonovima kože, bez obzira na njihovo etničko poreklo. Početna ponuda obuhvatala je 16 nijansi pudera, a ideja nije bila da se postojećoj kolekciji jednostavno dodaju jedna ili dve tamnije nijanse, već da se proizvodi od samog početka razvijaju imajući u vidu različite dubine i podtonove kože.
Danas se inkluzivna ponuda šminke smatra gotovo obaveznom, ali je početkom devedesetih takav pristup bio daleko od uobičajenog. Iman je tako, mnogo pre nego što su raznovrsnost i inkluzivnost postale glavne teme beauty kampanja, pokazala da postoji ogromna grupa žena koju su velike kompanije godinama zanemarivale.
Njen prelazak iz modelinga u preduzetništvo bio je posebno značajan u vreme kada su poznate žene uglavnom samo pozajmljivale svoje ime već postojećim proizvodima. Iman je, nasuprot tome, izgradila kompaniju iz ličnog iskustva i stvarne potrebe tržišta.
Vrata nije želela da zatvori iza sebe
Sopstveni uspeh za nju nikada nije bio dovoljan. Iman je godinama govorila o nejednakostima u modi i koristila svoj uticaj kako bi ukazala na nedovoljnu zastupljenost crnih modela na pistama, u časopisima i kampanjama.
Godine 2013. pridružila se Betan Hardison i Naomi Kembel u inicijativi Balance Diversity. One su poslale otvoreno pismo modnim savetima Njujorka, Londona, Milana i Pariza, upozoravajući da veliki broj poznatih modnih kuća godinama nije angažovao crne modele. Cilj inicijative bio je da se problem učini vidljivim i da se od industrije zahtevaju konkretne promene.
Za doprinos modi, Američko udruženje modnih dizajnera, CFDA, dodelilo joj je 2010. godine nagradu Fashion Icon. Prema rečima Dajane fon Firstenberg, odluka je bila jednoglasna. Iman se na ceremoniji pojavila u raskošnoj crnoj haljini Đambatiste Valija, odabranoj tako da istovremeno izgleda dramatično i vanvremenski.
I dalje pripada sadašnjosti
Iman nikada nije postala samo nostalgični simbol zlatnog doba supermodela. Nastavila je da se pojavljuje u velikim modnim editorijalima, kampanjama i na naslovnicama, uključujući svoju prvu naslovnicu britanskog „Voguea“, objavljenu početkom 2023. godine.
Njena relevantnost traje i danas. U proleće 2026. pojavila se u kampanji brenda Tommy Hilfiger, zajedno sa pripadnicima nekoliko različitih generacija iz sveta mode, muzike, filma i sporta. Činjenica da se više od 50 godina nakon početka karijere i dalje prirodno pojavljuje u velikim svetskim kampanjama govori o njenom mestu u industriji bolje od bilo koje titule.
Iman je nesumnjivo bila jedna od najlepših žena svoje generacije. Međutim, moda je ne pamti samo zbog dugog vrata, besprekornih crta lica i kraljevskog držanja. Pamti je zato što je svoju lepotu pretvorila u autoritet, autoritet u uspešan posao, a sopstveno iskustvo u borbu za žene koje su dolazile posle nje.
Zbog toga Iman nije samo veliko lice jedne modne epohe. Ona je žena koja je promenila način na koji industrija vidi lepotu — i pokazala da istinska ikona ne prati pravila, već ih menja.
