Sofi Vuds je prešla 2.000 kilometara dugu “Via Alpinu” oborivši muški rekord. Kako je to uopšte moguće?
Dvadeset devet dana trčanja. Kroz osam zemalja, preko Alpa, od Trsta do Monaka. Put dug 2.000 kilometara i sa više od 100.000 metara uspona. U proseku tri do četiri sata sna svake noći.
Sofi Vuds, koja se na trkama takmiči pod devojačkim prezimenom Sofi Grant, sve je to prešla na stazi Via Alpina i pritom oborila dotadašnje ženske i muške rekorde. Novozelandska ultramaratonka bila je više od sedam dana brža od dotadašnjeg muškog rekorda. I sama je morala da se izbori sa činjenicom da nije oborila samo ženski, već i ukupni rekord.
“Kad pomislim na to, naježim se”, kaže Vuds u razgovoru za DW. “Oboriti ukupni rekord je neverovatno.” Ipak, rekord nije bio njen jedini cilj. “Bila sam tamo zbog avanture”, kaže. Postavila je sebi samo jednu granicu: “Nisam želela da budem na putu duže od mesec dana. To mi je bilo dovoljno”.
Što je staza duža, žene imaju bolje šanse
Vuds nije jedina žena koja je poslednjih godina oborila muški rekord u sportovima izdržljivosti. Rejčel Entrekin pobedila je 2026. godine na trci Cocodona 250 u SAD, dugoj oko 400 kilometara, i pritom postavila novi ukupni rekord na toj stazi.
Tara Dauder je 2025. godine pretrčala oko 440 kilometara dug Long Trail u američkoj saveznoj državi Vermont za 3 dana, 18 sati i 29 minuta i tako nadmašila dotadašnji muški rekord za 2 sata i 40 minuta.
Još 2019. godine nemačka doktorka Fiona Kolbinger postala je prva žena koja je pobedila na trci Transcontinental Race. Posle gotovo 4.000 kilometara vožnje biciklom kroz Evropu završila je skoro osam sati ispred drugoplasiranog muškarca. Iste godine Jasmin Paris postala je prva žena koja je pobedila na 430 kilometara dugoj trci Spine Race u Velikoj Britaniji i poboljšala dotadašnji rekord staze za više od 12 sati.
Velika analiza koju su sproveli RunRepeat i Međunarodna asocijacija ultramaratonaca obuhvatila je više od pet miliona rezultata iz više od 15.000 ultramaratona. Rezultat: što je trka bila duža, žene su se u proseku više približavale rezultatima muškaraca.
Na maratonu su muškarci, kako pokazuje analiza, u proseku bili 11,1 odsto brži. Na 100 milja, odnosno oko 160 kilometara, razlika je iznosila samo 0,25 odsto. Na distancama dužim od 195 milja, odnosno oko 314 kilometara, žene su čak bile u proseku 0,6 odsto brže.
“Znamo dobro da rešavamo probleme”
Zašto žene mogu bolje da prate ili dostižu rezultate muškaraca upravo onda kada opterećenje postaje sve ekstremnije?
Neke njihove fizičke karakteristike mogle bi da predstavljaju prednost. Žene u proseku imaju veći udeo mišićnih vlakana tipa I, koja su otpornija na umor, a tokom aktivnosti u kojima je važna izdržljivost relativno više koriste masti kao izvor energije.
Prednosti koje muškarci imaju zahvaljujući većoj mišićnoj masi i većem maksimalnom unosu kiseonika mogu biti manje važne kod ekstremno dugih opterećenja nego kod kraćih trka. “Verovatno bolje sagorevamo masti i zato možemo duže da izdržimo”, kaže Sofi Vuds.
Ali za nju je to samo deo objašnjenja za uspeh žena. “Mislim da znamo da ostavimo ego po strani. I mislim da smo dobre u rešavanju problema.”
Jer u jednom trenutku ultramaraton više nije samo pitanje ko može brže da trči. Ko će i kada spavati i koliko dugo? Koliko hrane telo još može da podnese? Šta se dešava kada stopala počnu da bole ili telo više ne reaguje onako kako bi trebalo i kako je planirano?
Vuds je u tim odlukama verovala svom timu. “Jednostavno sam svoj život stavila u njihove ruke”, kaže. Ujutru bi krenula da trči i prestajala tek kada bi joj tim rekao da je vreme za odmor. “Pokušavate da kontrolišete sve što možete da kontrolišete. A onda se jednostavno prepustite haosu i vidite šta će na kraju iz toga proizaći.”
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Tri sata sna, 7.000 kalorija
Koliko je opterećenje bilo ekstremno pokazuje podatak o spavanju. Vuds je u proseku spavala tri do četiri sata po noći. Pred kraj je ponekad spavala samo 90 minuta. Kada više nije mogla, legla bi na nekoliko minuta direktno pored staze.
“Jednostavno se sklupčate negde pored puta, u maloj udubini obrasloj mahovinom, i nadate se da niko neće pomisliti da ste mrtvi”, priča ona. “Nedostatak sna bio je jedan od najtežih segmenata cele trke”, kaže Vuds. Oko tri sata ujutro budilnik je često ponovo zvonio.
Istovremeno je morala da pokušava da nadoknadi ogroman utrošak energije. Njen tim procenjuje da je dnevno unosila između 6.000 i 7.000 kalorija. Sportski napici, Koka-kola i elektroliti bili su jednako važni kao buritosi, falafel rolnice, sendviči, testenina ili proizvodi iz Mekdonaldsa. Mnogo toga jela je dok je trčala.
U Dolomitima su joj se pridružili vrućina i bolovi. “U Dolomitima sam se isplakala”, kaže Vuds. “Bilo mi je neverovatno vruće. Imala sam jake bolove. Bila sam potpuno otečena. Samo sam se vukla napred i mislila: ‘Ne znam mogu li ovo da izdržim’.”
Ipak, nije joj padalo na pamet da odustane.
Žene su bile zanemarene
Žene su dugo bile zanemarene u sportskim istraživanjima. Ovaj rekord je za Sofi Vuds otvorio još jedno pitanje: šta bi žene mogle da postignu u sportovima izdržljivosti kada bi njihova tela bila jednako dobro istražena kao tela muškaraca?
Decenijama je veliki deo sportskih i medicinskih istraživanja bio usmeren na muške sportiste. “Kao žena, u takvim studijama morate veoma pažljivo da gledate ko je bio ispitan, jer je to često grupa od deset muškaraca biciklista”, kaže Vuds.
Žene su dugo smatrane složenijim predmetom istraživanja, između ostalog zbog menstrualnog ciklusa. “Mi žene smo decenijama jednostavno bile zanemarivane u istraživanjima.” Iako se u međuvremenu mnogo toga promenilo, Vuds smatra da promene ne dolaze dovoljno brzo.
“Kao žene u svetu sporta borimo se za mrvice”, kaže. “Borimo se za veću medijsku zastupljenost, borimo se za više istraživanja, borimo se za više sponzorstava.”
To što su žene bolje sportistkinje u segmentu izdržljivosti od muškaraca ne može se zaključiti na osnovu pojedinačnih rekorda. Muškarci i dalje drže mnoge najbolje rezultate i na kraćim distancama su u proseku znatno brži. Međutim, kod veoma dugih takmičenja, gde je na probi izdržljivost, razlika u performansama može da se smanji.
Prema BBC-ju, sportski fiziolog Nikolas Tiler zato je discipline izdržljivosti označio izrazom “the great equaliser”, odnosno “veliki izjednačivač”. Kod ekstremno dugih opterećenja faktori koji nadilaze maksimalne fizičke sposobnosti mogu postati važniji.
Sofi Vuds se ionako manje zanima za to ko na papiru ima prednost. Njena poruka drugim ženama je drugačija.
“Mislim da je najhrabrija stvar koju čovek može da učini – da pokuša”, kaže.
“Usudi se da kreneš prema onome što te plaši. Nije važno šta će na kraju biti, važno je da si pokušala.”
