”Sve ide iz kuće.“, ”Razgovarajte sa decom.“, ”Od roditelja zavisi.“, ”Škola ne može sve.“ Ponavljamo ove rečenice neprestano, kao da postoji neko ko to ne zna. Pa da li je moguće da do te mere ne razumemo? Naravno da svaki roditelj zna da je najvažnije ono što ide iz kuće, da je najvažnije da on svoj posao uradi kako treba, da s decom treba razgovarati. Problem je u tome što nemali broj njih to ipak ne radi ili radi loše. Zato i postoje institucije. Jer nisu svi roditelji dovoljno voljni, kompetentni, edukovani, spremni da o svojoj deci vode brigu na pravi način. Zato ono ponavljanje ”moramo mi…”, ”mora svaki roditelj…”, ”edukujte decu…” nije ništa drugo do sipanje floskula koje najmanje čuju oni na koje se najviše odnose.
Za vožnju automobila treba da položite ispit i steknete dozvolu. Za otvaranje kafića treba vam rešenje, za prodaju kobasica sanitarna kontrola. A za posao u kome je na kocki čitav jedan ljudski život, a posledično i životi ostalih koji ga okružuju, ne traži se ništa. Nikakav ispit, nikakva potvrda. NIŠTA.
Dete može da dobije bilo ko: brižan i savestan čovek, ali i nasilnik, zavisnik, sociopata, ili ko god koga je život slomio, a nikad nije stigao da se sastavi. Priroda ne pravi razliku, a mi se pretvaramo da je pravimo.
Zato su apeli roditeljima, ma kako lepo zvučali, u najboljem slučaju uteha za savest onih koji ih izgovaraju. Poslušaće ih oni koji su ih i pre čuli i koji ih ne trebaju. Ostali ne žele, ne znaju ili ne mogu, i tu nas nikakav govor ne spasava.
Držati predavanje o empatiji čoveku koji je i sam odrastao bez nje isto je što i deliti savete o zdravoj ishrani gladnima.
Pa ko je onda zakazao? Ne roditelji, jer oni nisu stručni, niti smo ikad rekli da moraju biti. Zakazale su institucije koje su za to plaćene: škole, centri za socijalni rad, zdravstvo, inspekcije, tužilaštva. One imaju zakon, budžet i ovlašćenja. Njihov je posao da prepoznaju, usmere, obuče, a kad je neophodno i da kazne. Kad porodica pukne, kad dete postane prestupnik, a pre toga su svi zvonili na alarm, to nije tragedija koja je pala s neba, nego izveštaj o radu sistema i institucija. Ispit nisu pali roditelji, već neko u sistemu, a uz dovoljno volje, lako bi se, imenom i prezimenom, utvrdilo i ko.
Nije potrebna nikakva složena teorija da bismo ovo razumeli. Dovoljan je jedan običan čovek.
Onaj koji godinama živi u Švajcarskoj i tamo ni po cenu života ne bi bacio opušak na trotoar. Ne zato što ga je alpski vazduh učinio boljim čovekom, već zato što zna da bi ga to skupo koštalo i da živi u okruženju u kome se pravila ne krše. Dovedite istog čoveka na odmor kući i opušak će poleteti bez trunke griže savesti. Karakter je ostao isti. Promenio se samo sistem koji ga drži pod kontrolom. Tamo ga je sistem naterao da bude uredan, ovde ne mora.
U tome je cela pouka. Zrelo društvo ne računa na to da će svi biti dobri. Ono gradi okvir u kome je dobro lakše nego loše, a nepoštovanje pravila skupo.
Neka niko ne pomisli da roditelje treba osloboditi odgovornosti. Ona je i njihova i ogromna je. Ali odgovornost se ne raspoređuje tako što se sav teret natovari na najizloženije i često najneopremljenije. To nije pravda, to je bekstvo. Društvo koje deci poručuje „snađi se s onim što ti je dato, sa onim roditeljima koje imaš“ nema pravo da se zgraža nad onim što iz toga izraste.
Zato dosta više lekcija onima koji ih ne mogu da primene. Moralne apele ostavimo za razgovor za trpezom. Od institucija tražimo ono što im je posao: da rade. Jer dete ne može da izabere roditelje, ali sistem može da izabere da ga ne prepusti slučaju.
