„Šta tebe briga, stari ti je ministar.“ „Ma šta se ti nerviraš oko škole, tajo će to srediti.“ „Ti se nerviraš oko posla, pa znaš li čija si?“ „Ma hajde, kao da je problem ako ti je majka umrla, ipak je daddy ministar.“ „Što se brineš hoćeš momka naći, svaki te hoće zbog prezimena.“ – su riječi koje sam slušala svakodnevno i na koje mi se povraćalo iznova i iznova.
Da, jeste moj otac bio ministar, da, jeste bio i ambasador, jeste, ali to je bio njegov posao i zanimanje, kao i svako drugo na ovom svijetu. Da, on jeste javna ličnost, i da, ovaj grad jeste selo, i da, jeste mi se želudac okretao dok sam odrastala i slušala rečenice koje moj mozak apsolutno nije mogao da razumije.
Pitate se zašto?
Zato što mi je bilo preko glave da moj uspjeh dodjeljuju mojim roditeljima a ne meni, zato što sam učila kao sva druga djeca, a možda i više imajući u vidu da mi je otac profesor koji je svoj fakultet završio sa skoro svim desetkama, zato što sam pažljivo birala šta ću obući jer jelte šta će narod reći, zato što sam pokušavala biti neprimjetna i kada to nije bilo moguće, zato što sam svog oca gledala kako mi sprema kajganu za doručak, usisava, i spava sa mnom dok plačem za prvim ljubavima, zato što on kada izađe iz Vlade, zavrne rukave, obuče radni kombinezon pa radi u vinogradu do noći, da, bilo mi je muka što to niko ne vidi, da, bilo mi je muka što niko ne zna koliko je teško biti dijete javne osobe, da, bilo mi je muka što niko ne zna kako je njemu bilo odgajati sam dvije ćerke. Da, bilo mi je muka.
Bilo mi je muka naći momka jer ko zna da li je taj isti momak sa mnom zbog mene ili zbog tate. Da, muka mi je što mi je omiljeni Merlinov stih „Da me neko bar na tren voli zbog mene.“ Da, bilo mi je muka što nisam mogla razbiti čašu u kafani uz isti taj stih, jer kako će za ime Božije kćerka ministra razbijati čaše. Jer narod će reći, „Ima se, može se, rasipa se“, ili će reći „Vidi je raspuštenica, nije odgojena, nekulturna.“ A mene samo boli…
Da, bilo mi je muka što sam lagala da mi on nije tata dok sam prolazila razne treninge i edukacije. A što sam lagala? Hah, pa da sebi dokažem da mogu postati najbolji edukator u svojoj grupi, da dokažem sebi, da ja, Nataša, zbog sebe same mogu biti najbolji student ili prijatelj. Da, lagala sam…
Da, želudac mi se prevrtao što nisam mogla ponašati se kao druga djeca, da, muka mi je bilo što me ne pamte po mojoj pozitivnoj energiji i osmijehu, nego zadnjem dijelu moga imena, da, muka mi je bilo što sam slušala da sam abortirala, a ja nevina. Da, muka mi je bilo što dobijem dva iz engleskog u Gimnaziji, a ja engleski bolje od srpskog pričam, ali šta ćeš, nije profesorica iz iste stranke. Da, muka mi je što svi misle da uspjeh pada sa neba, da, muka mi je što niko ne zna da su moji roditelji bili vrhunski đaci, koji su kao i mnogi, počeli od nule, kao podstanari u sobi od 15 kvadrata.
Da, bilo mi je muka što ne mogu ušetati u Second Hand Shop i kupiti krpicu za tri marke kao normalne djevojke, jer reće ljudi vidi ih škrtočine, debili. A meni se samo majica svidjela… Da, muka mi je što niko ne zna da jaknu koju sam nosila sam sama zaradila sa svojih 15 godina radeći kao trener vršnjačke edukacije dok su ostali tinejdžeri ležali u krevetu po čitav vikend. Da, muka mi je, što kad sam objavila svoju prvu knjigu su rekli može joj se, ćale je u vladi. Da, muka mi je što se niko od njih nije zapitao mogu li i oni objaviti zbirku pjesama sa 15 godina, da muka mi je bilo što niko ne pomisli da možda samo imam talenat za pisanje.
Da, muka mi je, što mene ne gledaju kao mene, da muka mi je što tatu ne gledaju kao tatu već funkciju. Da, muka mi je što niko ne zna da je on samo otac (i to najbolji), prijatelj, doktor nauka, strastven vinar, košarkaš; da, muka mi je što niko ne zna da sa mnom u kući priča na engleskom, da, muka mi je što niko ne zna koliko se nas dvoje smijemo Mr. Bean-u, da, muka mi je što niko ne zna da mi je on brisao suze kad je bilo najteže, da, muka mi je što niko ne zna da je i on samo čovjek.
Da muka mi je, a ja sam samo jedno normlano dijete.
P.S: Da, muka mi je što mnogi neće shvatiti poentu ovog teksta, već me popljuvati komentarima, ali šta ćeš, kako kažu, „Ipak ti je ćale…“
