Pre neki dan, vođena nekim kućnim poslom i u brzini prolazeći kraj sobe moga sina, začuh tih njegov glasić kroz odškrinuta vrata. Iako u sobi nije bilo nikoga, on je sa nekim veoma ozbiljno razgovarao. Zastala sam kraj vrata i provirila kroz mali prorez unutra. Stajao je na sredini sobe i u ruci držao medu.
- Vidiš, medo, ja sada polazim u školu. Ne idem nigde, samo više nisam u vrtiću, nego u školi. Nisam više mali i meda mi više nije potreban….
Onda je zastao, kao da o nečemu razmišlja, pa opet podigao medu u visini očiju, gladeći mu uši i šapice.
- Više ne mogu da se družim sa tobom, veliki sam dečak. Sada je vreme da se rastanemo.
Zastao je opet, a i ja, valjda oboje pokušavajući da progutamo knedlu u grlu. Meda je, sa druge strane, sasvim mirno ćutao, kao da ga ovaj razgovor baš nikako ne dotiče.
- Ne brini, nećeš ostati sam. Daću te sestri, ona je još mala, a nema medu. Ona će te čuvati baš kao i ja, spavaće sa tobom i pokazivati ti igračke.
A onda, kao da želi da smiri medu, iako je izgledalo da za tim nema nikakve potrebe, jer je meda sve ovo sasvim ozbiljno i mirno prihvatao, zaključi:
- To sve tako mora biti. Vreme je da i ja odrastem.
Celi taj dan stajala mi je nekakva knedla u grlu. Tek uveče, kada sam bila sigurna da mogu da razgovaram sa sinom a da mi glas ne drhti, stavila sam ga na stolicu i rekla da medu ne mora ostaviti kada polazi u školu. Pogledao me je zamišljeno (kako me sve češće gleda u poslednje vreme) i rekao:
- Ali mama, ako ga ne ostavim SAD kako ću onda znati da sam porastao?
Možda ne pamtim kao druge majke kada mu je iznikla osmica u gornjoj vilici ili kada je prvi put poderao koleno, ali vrlo dobro pamtim kada je dobio ovog medu. Dobio ga je od moje najdraže bake kada je imao tek nekoliko dana. Da li zbog toga što ga je kupila baš ta baka ili zato što je meda stvarno bio onako pufnast i divan, stavila sam ga u krevetac sa njim.
Posle sam mu kupovala raznorazne igračke, nisam žalila novac. U kupovini igračaka za mog sina ponašala sam se, kako mi je jednom rekao pedijatar kada sam uletela sva unezverena i uspaničena u njegovu ordinaciju jer mi je dete imalo temperaturu 39 stepeni, „kao sve starije prvorotke“. Kupila i onu igračku zvanu „Kuca sveznalica“ sa raznobojnim šapama, koje su na dodir svirale raznorazne edukativne melodije.
No, moj dečak nije želeo edukativno glomazno kuče. On je želeo malog, mekanog, braon medu sa tufnastom mašnom uz sebe. Probao je, doduše, malo kasnije, da stiska i njegove šapice i kada se uverio da ne svira bučne pesme kao sveznajuće kuče, zauvek ga je prisvojio.
Od tada, meda je obišao dug put. Jedno vreme je išao u vrtić kada su se smenjivale vaspitačice i drugari u grupici. Igrao se sa njim vozića i gledao crtane filmove. Morao je probati svaki sladoled (jeste li nekada prali plišanog medu umazanog sladoledom?) i voziti na svakoj guralici i triciklu. Prala sam ga krišom, jer mi je zabranio da ga stavljam u veš mašinu, govoreći mi da će se meda uplašiti vode. Kada smo ga odvojili od nas i smestili u novu sobu, meda je bio čuvar koji je čuvao strah. A kada bi počela grmljavina, dotrčao bi u naš krevet, zajedno sa medom pod miškom, da ih zajedno utešimo. Sada, kada mu čitam priču pred spavanje, pod miškom mu je i meda, leži između nas i onako i dalje ćutljiv, gleda u knjigu koju držim ispred sebe.
Neću biti baš toliko bezobzirna, moj je sin prošao dug put i bez mede. Zna sva slova, tečno čita, računa i broji, naučio je da pliva, a od nedavno i da vozi bicikl. Onom istom pedijatru što mi je zalepio etiketu „starija prvorotka“ ispričao kako se Zemlja zimi okrene od Sunca, pa nam je hladno, a leti je bliža Suncu pa nam je toplo i ostavio nas tako oboje otvorenih usta, zabezeknutih šta deca sve danas znaju. I vreme mu je da krene u školu, kako je rekao, baš SAD kada je porastao i verovatno je vreme da se oprosti od svog mede i svih onih dečačkih doživljaja koje on u svom mekanom krznu nosi.
Bliži se ovaj mesec kraju, a ja ga još uvek nisam upisala u školu. Sve se nekako mislim, danas-sutra, pa se nekim važnim poslom ili obavezom sama sprečim. Upisaću ga, naravno, na vreme, ovih dana, ali nekako ova knedla iz grla ne odlazi. Izgleda da me je moj sin i u tome nadmašio. Dok je on odrastao i hrabro i svesno poklonio medu svojoj mlađoj sestri, ja nikako da odložim sliku malog dečaka iz svoje glave i spakujem je u kofer koji joj pripada. I ne bojim se ovih suza, one su suze srećnice, one koje beleže dane koje volimo i spremaju nas za budućnost. Šta drugo u životu i mogu poželeti, nego još puno baš ovakvih suza, radosnih i nekako čudno setnih, kojima se zalivaju svi važni trenuci u životima naše dece.
Sve nešto razmišljam, možda je medi suđeno da ostane MENI. Jer, kada i drugo dete odloži svoju dečju igračku i hrabro, hrabrije od mene, zakorači u život, meni ostaje da se igram sa njihovim dečjim uspomenama i razmišljam o životu koji prolazi. Tada ću možda i ja medi pričati priče o njegovo dvoje drugara i životu koji vode bez njega. Možda ću plakati i tada, ko zna, ali sigurno ću biti i ponosna na ono što govorim. A meda? Šta on zna? On će i tada biti, verovatno baš kao što je i do sada bio, jednako hladan, trezven i nepomičan, koji za suze i ne zna da postoje.
