Trgovinski lanac ima svoj parking i da biste ušli potrebno je da uzmete karticu iz aparata. Zamislite situaciju, žena sa stomakom kojoj baš nije najlakše da se samo izvije i pruži ruku kroz prozor i posegne za karticom.
Ako je pri tome zaustavila auto 20 cm dalje, onda je verovatno da mora pojas da odveže i onda posegne rukom kroz prozor. Bez obzira da li je prva ili druga situacija, nijedna ne bi trajale duže od jednog minuta, a sigurno nije trajalo ni ceo minut.
Ona ne razmišlja kako da posegne za karticom, ona razmišlja o suvim rebrima, a bira onu opciju koja joj se u deliću sekunde učini najlakšom. Međutim.. iza njenog automobila, a saznaće vrlo brzo, nije automobil u kojem je osoba koja sa nevinom radošću ide po suva rebra ili šta god drugo.
Nije čak ni osoba koja u sebi nosi neku neobjašnjivu radost. Iza nje u automobilu je osoba koja ima energije, i te kako, a i ima i neizmernu volju. O, da, to će ova trudnica vrlo brzo osetiti. Pitanje je samo u šta ih usmerava.
Automobilska sirena. Svira, probija uši, neprijatno je slušati, čini trudnicu nervoznom, uznemirava je.
Ova trudnica za sve godine vožnje automobila nikada nije nekome svirala u saobraćaju. Nije merila koliko čeka na semaforu, parkingu, kod skretanja. Ona je inače jedna miroljubiva duša, ne osuđuje ljude, zna da se svako budi sa svojim mislima, strahovima i željama, pa u skladu sa tim živi svoj život i poštuje pravo drugih da to isto čine.
No, sirena se i dalje čuje. Trudnica postaje sve više uznemirena i u deliću sekunde dok pokušava da shvati u čemu je problom, u njoj zvoni neki alarm i postaje svesna misli da joj ljudi više sviraju kada vozi svoj auto čija registracija nije izdata u gradu gde ona sada živi već je tablice izdala zemlja sused, nego kada vozi suprugov auto koji ima, što će se kasnije ispostavite, prave tablice, one odgovarajuće.
Ova, po prirodi vrlo miroljubiva trudnica, po prvi put u svom životu čini nešto što joj se do tog trenutka činilo nezmislivo, jednostavno nije u tome nalazila svrhu, a ni rešenje. Ne, nije ona svu svoju enrgiju i volju, a i težinu svoga tela od poodmakle trudnoće, usmerila na sirenu.
Ne, ona je izašla iz vozila odgegala se iza svog automobila i glasom koji je blago podrhtavao od negativnog uzbuđenja reklaŠta je bilo, zašto sviraš, da li je bio problem da sačekas par sekundi? Sram te bilo!
Da, rekla je to što inače ne bi nikada ali sada se osećala drugačije. Danima se sa zdravom dozom straha raduje biću koje joj dolazi, koje će samo voleti i maziti. Ima tu i malo onog straha i neizvesnosti od onoga što prvo mora da usledi da bi grlila svoje dete, a tu su i suva rebra kojima se radovala nekoliko dana jer kada je prošli put bila u nabavci za potrebe deteta koje će prigliti uskoro, nije imala snage da svrati da ih kupi. Morala je da odmori..
A tu su verovatno i hormoni koji opet imaju neku svoju logiku da štite ili napadaju, kako da se to sada posmatra ali nije ni bitno. Ona je istupila. Lavina iz grudi koja
nije samo rezultat predstojećih dešavanja zbog deteta, porođaja i suvih rebara već možda i neke druge stvari koje su se vešto sakrile u nekom mračnom hodniku duše i samo strpljivo čekale kada će ova žena da otvori vrata, pa da nagrnu i pokupe sa sobom možda i ono što se nije sakrilo ali je se pojavilo u tragovima, pa tako vukući to za sobom , pretvorilo se u kakvu užarenu loptu koja zajedno sa ovim što je čučalo i čekalo svoju priliku, sada hrli napred i pretvara se u reči, reči za koje ova žena nije nikada
imala potrebu da kaže jer nije videla svrhu, a ni rešenje.
Ali , drugi akter ove priče, ispostaviće se nakon izrečeniog sa njegove strane, ima ono što je potrebno za život u glavnom gradu. Ima ono što mu daje pravo, potvrdu vrednosti, odobrenje, šta god smatrate da je neophodno da se oseća i bude drugačiji od onih koji sporno nemaju. Drugi akter je imao prave tablice.
I kreće, ova samo ne obična osoba, da viče kako ova trudnica treba da se vrati odakle je došla, pominje trudnoću jer nije valjda mislila da to što je trudna, on sada treba da ima obzira, kako ne ume rampu da podigne, kako je luda..
Pitala je ona njega odakle je on i rekla mu je da je sileđzija koji nije mogao da sačeka par sekundi duže jer, kako je kasnije rekla uvek se trudila da se bas tu ne zadržava puno, da se baš trudi da stane dovoljno blizu da ne mora da otkopčava pojas.
On je rekao da je luda i tako dalje, sve klasično, valjda u afektu kao kod svih kako biva..
Muškarac, ne više od 40 godina. Od nekoga je potekao- majka. Nekog ima pored sebe-sestra, supruga, prijateljica. Na prvi pogled ne bi se reklo da je rastao na nekoj dalekoj planini među drvećem i divljim životinjama. Ako ništa drugo, znamo da ima veze sa gradom, jer on ima prave tablice. Mora da je rođen ovom gradu i ne samo on, generacije pre njega. Ne računa se samo jedno koleno koje tu rođeno!
Ona nije. Ona je došla. Rasla je u manjoj sredini u nekada istoj državi. Sanjala je velike snove, znala je da može i želela je i radila i došla je. Ali i da ne ulazimo u motive i razloge zasto je bilo ko došao negde, krajnji ishod je da je neka osoba, od 7 milijardi osoba u ovom univerzumu negde došla, u neko mesto,
od toliko mesta u ovom univerzumu.
Tu gde je došla zatekla je ljude koju su došli pre nje. Možda nisu došli, to možda ne bi bilo ono pravo. Tu je zatekla ljude koji su nekako samo tu nastali, postali ili koji
su tu desetinama generacija unazad ili koliko je već potrebno.
Mora da je lepo biti svoj na svome, osećati da nešto pripada samo tebi i samo takvima kao što si ti. Sa njima nije problem deliti. Mora da je mnogo dobar osećaj popeti se na neku uzvišicu, neki nadvožnjak ili banderu u centru grada i iz sveg glasa vikati -Ja sam ovde rođen! Moji su svi ovde rođeni! EEEEJJJJJ,
slušajte me svi! Ja sam ovde rođen! Ovde ima još onih koji su ovde rođeni i čiji su svi ovde rođeni!
EEEEEJ Čujte vi koji to niste i koji nikada nećete biti deo ovoga što meni činjenica da sam ovde rođen, daje !EEEEJJJJ, svi vi koji niste ovde rođeni!!!EEEEJ, vi koji ste ovde došli, JAAAA SAAAM OVDEEE ROĐĐEEEENNN!!!!!!!!!!!
I zamislite, tako oni što su ovde rođeni svakog dana, u nekom trenutku, penju se negde i iz sveg glasa govore ovima koji su došli da su oni ovde rođeni. Eejj, zamislite vi koliko je to moćno. Koliko to mora da daje snage i energije, koliko volje da radiš šta god da radis, koliko ljubavi, koliko mogućnosti.
Ma sve sto je ljudskom biću potrebno da bi se osetio vrednim svog postojanja, da je svrha ispunjena, da je moćan, srećan, voljen, ma sve, sve ono lepo što se na ovom svetu i u ovom univerzumu može osetiti.
Uh, to mora da razumeju samo oni koji su TU rođeni.
Muškarac, ne više od 40 godina. Od nekoga je potekao- majka. Nekog ima pored sebe-sestra, supruga, prijateljica. Polazim od ovoga opet jer je ovo najizvesnije da je činjenica. Bar ovo da je potekao od majke.
Verujem da ste bili svedoci kada neko pokušava da opravda nečiji postupak ili čak da generalizuje iznoseći svoj stav pa kaže- Mi smo siromašna zemlja, ovako nam je, evo i ovo, ljudi nemaju para, mislim da je upravo takav život učinio da se ponašamo tako i tako, da manje saosećamo, manje razumemo, manje podržavamo, manje se radujemo sa drugima..
Ja verujem i da u tome ima istine. Kad pritisne sa vih strana, kada iz skrivenih i mračnih hodnika naše duše priliku dobije ono što smo s namerom ili nesvesno spakovali tu, ono krene da izlazi i teško je zaustaviti ga. Verujem. I žao mi je zbog toga.
Volela bih da postoji neki provereni način za prepoznavanje trenutka kad ta lavina kreće i da u tim trenucima svi imamo tu sposobnost da prepoznamo, aktiviramo amortizere, jednostavno tu lavinu da pretvorimo u šumski potok koji projuri snažno ali za sobom ostavlja neku svežinu, neku lakoću, odnosi teret..
Neki ljudi to prepoznaju i imaju način kako da se sa tim nose. Sigurno neko u ovom univerzumu od 7 milijardi ljudi to može. Neki od njih žive blizu nas, naše su kolege, prijatelji, poznanici.
Ali evo u čemu je stvar. Duboko, duboko verujem da čovek (žena ili muškarac) koji je bez obzira na okolnosti bio u stanju da povredi dostojanstvo drugog čoveka, da učini da kod drugog čoveka u trenutku nastane tuga, bol, da učini da drugi čovek u trenutku prestane da se smeši, da zaboravi koliko je voljen, koliko zna, može i želi, da u trenutku zaboravi na svoje snove, nade i čežnje..
Duboko, duboko verujem da čovek (žena ili muškarac) koji učini takav zločin ne može biti dobar čovek, onaj koji samo nije prepoznao lavinu, koji nije umeo da je pretvori u planinski potok, da aktivira amortizere i na kraju..da bude dotojanstven u tom strašnom naletu.
Duboko, duboko verujem da u ovom univerzumu od 7 mijardi ljudi ima ljudi koji možda nisu svesni svojih namera jer su im one prirodne i one su loše,
one bole druge ljude, rastužuju, uznemiravaju.
Ova žena nakon ove scene nije kupila suva rebra. Nije znala da objasni kako i zašto ali nije se usudila da nastavi jer je taj čovek otišao u njenom pravcu, a ona se nije osećala sigurnom da bi nastavila.
Zapitajmo se zašto to nije uradila. Gde je nestala njena neobjašnjiva radost za suvim rebrima i lepim ručkom o kojem je mislila danima ali nije bilo prilike da ode u tu nabavku.
Zapitajmo se šta je sve moglo da se odigrava u duši ali i u mozgu ove žene jer je ona ipak svesno odlučila da ne ide u nabavku.
Možete li da odvojeno posmatrate ono što dušom osećate, za šta nekada kažete da ne možete da objasnite ali da jednostavno osećate i, sa druge strane,reakciju. Reakcija koja je rezultat nekog procesa u vašem mozgu.
U ovoj konkretnoj situaciji reakcija je povlačenje jer je jedan čovek ( žena), odustao od svoje namere zbog susreta sa drugim čovekom ( muškarac), koji je svojom reakcijom i onim što je prevalio preko svojih usana kao i načinom na koji je to učinio doveo do takvog ishoda.
Šta sve ovde nije u redu? Ko i šta daje za pravo čoveku da ruši dostojanstvo i umanjuje osećaj vrednosti drugog čoveka, da ga dovodi u situaciju da oseća strah i da se povlači? Strah, pravi onaj iz dubine duše, onaj koji obuzima i ledi..
Ko i šta daje osećaj takve moći u jednom čoveku?
