Poslednji dani leta.
Žamor dece razlio se po ulicama, odrazi sunčevih zraka iz izloga namiguju devojkama koje se u istim ogledaju dok sandalama kuckaju po trotoarima.
Zamisli dođeš i u inat svetu i nama samima napravimo haos.
Napravimo haos!
Sa ovakvim zdravstvenim sistemom, terorom sreće i očekivanjima da smo u svakom trenutku dobro te stigmom koja prati psihičke poteškoće i dovođenjem ozbiljnih oboljenja u vezu sa džinima, dobro je da svi nismo počeli noću hodati po tuđim kućama.
Tu sam na gradskom bazenu, pijem kafu, ležim kupam se i pišem Loli, srećni trenutci zar ne?
Ako se pokaže na kraju, da nije imalo smisla ovoliko trčati kroz život, a pokazaće se, slobodno reci da smo tako svi trčali.
Možda nam život svima da ukore životnog starešine.
Ima li išta ljepše od toplog i iskrenog majčinog zagrljaja?
Ima li išta lješe kada brat zagrli sestru i kaže joj sve će biti u redu?
Peta godina je već otkako je napustila ovaj svijet, a katkad, naročito s proljeća, mogla bih se zakleti da sam joj čula glas iza guste živice koja razdvaja naša dvorišta.
Svoju premijeru na Letnjoj pozornici niške Tvrđave, 56. Filmske susrete 21. avgusta otvorio je biografski film „Toma“ reditelja Dragana Bjelogrlića.
Često izgovorena riječ moga djetinjstva u kojoj su sadržani i ponos i bol, ljubav i sreća, muka i dragost iskazana prema svome vlastitome čedu.
Ne volim rečenice na pola nedovršene misli
razgovore.
