Draga moja djevojčice,
Znam da si sada suviše malena da ovo razumiješ, ali jednog dana u nekoj dalekoj budućnosti možda ćeš se naći u situaciji da tragaš za čovjekom za koga ćeš se udati.
Sjećam se jedne epizode serije Seks i grad koju sam gledala jedne noći kada sam imala trideset i nešto sitno i dojila svoje blizance. Samanta je pričala o tome koliko su joj oslobađajuće četrdesete godine sad kada ima sve što želi u životu – ispunjavajuću karijeru, samopouzdanje, novac, odličan seks, sjajne prijatelje.
Imamo pitanje za vas. Da li ste vi živi, imate li potvrdu da ste živi?
Treba li nam danas svima potvrda da smo živi.
Dobro je dišemo, rekao vam je doktor da je sve u redu, a da li je? Da li živite?
Pre neki dan, čini mi se prekjuče, trinaestogodišnji dečak iz Silbaša poginuo je od strujnog udara, pred očima svog tate.
Moja majka je umela da kaže: “Sve mi lepo presedne”. E pa preselo mi. Ceo život grč! Boj se ovna, boj se… A kad ću živjeti?! Znate kako kažu, đavo nas najlakše vara onom rečenicom: “Ima vremena.”
Odavno od nikoga ništa ne tražim. Ni da me se razumije. Ni da mi se nešto da. Ne tražim ni to da neki shvate da sam u pravu što o nekim stvarima mislim kako mislim. Ni sama često nisam sigurna da li sam u pravu.
I, sigurno je da ni nisam. Ko je uvijek u pravu?
Ako je neko srećniji, ispunjeniji, radosniji, zadovoljniji bez vas.
Ako je neko opušteniji, mirniji ako se oseća kao da nema briga, problema, nerviranja, jer NEMA VAS.
Onda se povucite, nestanite,utišajte se.
Ne pravi planove na duže od dva sata…
Kada ovo kažem, od juče zaista tako mislim.
Pravljenje planova mi je uzelo recimo 3 godine života (umanjila sam), jer sam se nervirala zbog stvari koje se nikad nisu desile, koje sam vremenom i sama prestala da želim.
Izbor životnog partnera je jedna od najvažnijih odluka u životu, kako god da okrenete.
Teška sam.
Jesam.
Znam da jesam.
Oduvijek sam znala da jesam.
