Mogu sa taman novca, nisam alava i gramziva.
Mogu na kiriju, ne mora sopstveni stan.
Neću da se utišam, umirim, umanjim, da smanjim ono što jesam da bi drugi bili zadovoljni.
Oprosti sebi.
I nju i njega.
I višak i manjak.
„Tolerancija je zabluda 21. vijeka“.
Nepoznati autor.
Istog vikenda kad sam završila pravni fakultet mama mi je saopštila da boluje od ALS-a – neurološko oboljenje za koje ne postoji lijek. Do tog trenutka, život mi je bio prilično lagan.
Kako je pojam traume tako pogrešno shvaćen u našoj kulturi, živimo u društvu sa mnoštvo odraslih ljudi ophrvanih sramom.
Ne znam kako da počnem.
Nema adekvatnog početka za ovu priču.
Uhvaćena sam negde u sred reči, u sred ničega i u sred nečega.
Ako ste se bezobrazno drznuli da budete srećni i zadovoljni svojim životom…lako se može desiti da naletite na izvesne probleme i neprijatnosti…u susretu sa gore pomenutim…
Ponekad pomislim da nisam dovoljno hrabra, a onda se setim kako sam sa 27 godina mami rekla:
Hoću da idem kod Mine, psihijatra. Hoću da mi pomogne.
Da li ste ikada zaželjeli da je neki film potpuno drugačije završio?
