Piše:Nina Radojčić
Postoje trenuci u životu, male pukotine u vremenu, kroz koje se provuče svetlost, poput blica na aparatu i oni ostanu zauvek urezani u našim sećanjima. Niko te trenutke ne najavi. Ne piše nigde “Ovo ćeš pamtiti!” Oni samo dođu i onda se, opet, nekada kasnije vrate, da te nežno podsete da si živ.
Sećanja su poput svetlucavih krhotina prošlosti. Naši umovi, pristrasni, skloni su da ih preoblikuju, selektivno čuvajući osmehe, boje, zvukove – često dosta drugačije od onog kako se zaista dogodilo. Na kraju, postaje nevažno šta je realno bilo. Bitno je kako pamtimo da smo se osećali.
Zašto pamtimo baš to?
Kažu da je život ono što se pamti, ali to nisu stalno neke velike, grandiozne stvari. Ponekad su to obični trenuci. Naizgled beznačajni. Ruka koja namesti pramen kose, miris kolača u kuhinji bake, tišine između redova, pogledi nakon smeha, momenti kad “iz oka sklizne mala bol”. Neuhvaćeni delići svakodnevice koji nas formiraju nekad i više nego velike, krupne reči.
Da li se neko seća razgovora koji je trajao satima, ili ipak, te jedne rečenice koja je promenila sve? Da li je fotografija vredna ako iza nje nema priče?
Ti detalji, neuhvatljivi kamerom, ali jasni u našim glavama, iscrtani u dušama, čine istinski content naših sećanja. Nauka kaže da pamtimo ono što nas emotivno dotiče. Srećne uspomene obasjavaju, a one teže često ostaju kao opomene.
Sećanje je smešna lupa koja sitne stvari uveličava, kaže Balašević, a podseća na to jedna Tamara, čuvarka nežnosti i pamtiteljka svih njegovih stihova.
U vremenu kada se oslanjamo na digitalne mape prošlosti – galerije slika, storije, snimke, kada je telefon album, beležnica i vremenska kapsula, da li se ponekad zapitamo: šta je to što odlučimo da pamtimo? I zašto? Da li smo zaboravili kako je to pamtiti čisto – srcem? Može li se to uopšte izbeći?
Jurimo savršene kadrove: zalazak sunca kroz kristalnu čašu, nasmejana lica na putovanjima, praznične trpeze… Verujemo da će se pamtiti ono što delimo, ali da li delimo ono što zaista pamtimo? Da li je to moguće podeliti? Da li su to priče koje NAS biraju?
Nek ti svaki dan bude malo poseban.
Decembar ima tu čaroliju – nudi nove početke pod maskom završetka. Ovo je vreme kada šapućemo obećanja, pravimo planove, postajemo malo mekši i prema sebi i prema svetu. Praznici nas vraćaju sećanjima – na posebne večeri, toplotu doma, mirise, zvukove
Fotografija je sidro u vremenu.
Retko sada štampamo fotografije. Ironično, danas kad se sve fotka, fizička fotografija postala je luksuz. Ipak, s vremena na vreme, izrađujemo one posebne. One koje pričaju priču o tome ko smo bili, s kim smo se smejali i šta smo voleli.
Sećanja su kao stare fotografije u kutiji. Nisu uredno složena, ni digitalno arhivirana, ali kada ih dotakneš, osete se kao kad dotakneš domaći, tek ispečen hleb. Pod prstima je papir koji nosi tragove života, sitne neravnine i ogrebotine vremena. I svaka fotografija nije samo slika – to je dan, miris, zvuk, emocija…sve ono što se golim okom ne vidi.
Zato, dok ide decembar, uspori.
Prestani da slikaš za galeriju. Ne traži savršen kadar za mreže. Slikaj za sebe. Za sećanja, čija je tajna između redova, koje nikada nismo zapisali, ali ih svaki put iznova čitamo u sebi.
Izradi onu jednu fotografiju koja će mirisati na dom. Na tebe. Ona možda neće biti savršena, ali biće stvarna. Kao i ti.
