Volite svoju bebu više od svega, ali vam ponekad nedostaje život koji ste imali pre nje? Taj osećaj često donosi ogromnu krivicu, ali je zapravo mnogo češći nego što mislite. Pročitajte potpuno iskrenu ispovest jedne mame koja otkriva zašto je potpuno normalno žaliti za starom verzijom sebe.
“Sećam se toga kao da je bilo juče – trenutka kada sam se zapitala šta se dogodilo sa mojim starim životom. Nije da nisam uživala u ulozi majke. Moja ćerka je bila zdrava, srećna i volela sam svaki trenutak sa njom. Nisam osećala kajanje; bilo je to nešto mnogo teže za opisati.
Nijedna knjiga, pa ni ‘Šta očekivati u prvoj godini’, nije mogla da me pripremi za ogromne promene u svakodnevici. Iako sam bila sigurna u to kako da brinem o bebi, čeznula sam za slobodom koju sam nekada imala.
Biti nova majka značilo je neprospavane noći, hranjenje na svaka dva sata i plač koji još nisam umela da razumem. Sve bih to ponovo prošla bez razmišljanja, ali postojao je taj snažan osećaj gubitka samostalnosti. Udružen sa hroničnim nedostatkom sna i hormonskim rolerkosterom, doneo je veliko pomeranje identiteta koje ne možete razumeti dok sami ne prođete kroz to.”
Zašto je normalno da vam nedostaje stari život?
Shvatiti da vam nedostaje život pre bebe može biti zbunjujuće i veoma bolno. Možda se pitate: Kakva majka može da žali za izlascima, putovanjima ili dužim spavanjem dok u rukama drži svoju bebu?
Ja sam ta majka. A možda ste i vi.
To vas ne čini lošom osobom, niti nekim ko ne ceni svoje dete. To vas čini čovekom. Svoju bebu volite bezuslovno, ali istovremeno pokušavate da prihvatite svoj novi identitet. Morate poznavati osobu koja ste nekada bili kako biste razumeli osobu koja tek postajete.
Da li ste čuli za matresenciju?
Postoji stručan naziv za ono što žene doživljavaju posle porođaja. Koncept matresencije označava period kada se telo i um prilagođavaju potpuno novom načinu života, dok se menja vaš osnovni osećaj ko ste. Zato je potpuno normalno da žalite za osobom koja ste bili, čak i dok slavite novu ulogu roditelja.
Meni je trebalo vremena da se prilagodim. Najviše sam osećala gubitak slobode da spontano popijem kafu sa prijateljicom, pročitam knjigu bez prekida ili se istuširam kada ja to želim. Kada se to spojilo sa izolacijom i pritiskom da budem “savršena”, moje emocionalne rezerve bile su iscrpljene.
Kako sam prevazišla ovaj težak period?
Srećom, kako je moja beba rasla, rasla sam i ja. Put nije bio jednostavan, ali evo šta mi je najviše pomoglo:
Prihvatila sam da teški trenuci ne traju večno: Spoznaja da mračne noći sa bebom koja plače nisu slika mog celog budućeg života donela mi je ogromno olakšanje. To je bila samo jedna mala etapa.
Priznala sam sebi šta zaista osećam: Prestala sam da se pretvaram da mi majčinstvo dolazi prirodno od prvog dana. Shvatila sam da su moja osećanja stvarna, ali da me ona ne definišu kao lošu majku.
Povezala sam se sa drugim mamama: Pronašla sam grupu žena u istoj fazi života. Shvatanje da nisam jedina koja se tako oseća bio je ključan deo mog isceljenja.
Praktikovala sam zahvalnost: Davala sam sebi ograničeno vreme da tugujem za starim životom, a onda bih svesno menjala perspektivu i fokusirala se na pozitivne stvari koje mi je majčinstvo donelo.
Zašto bih sve ponovo uradila
Sada, kada su moja deca stasala za fakultet, mogu da se osvrnem unazad i vidim da su ti prvi iscrpljujući meseci zapravo bili najispunjeniji period mog života.
Danas ponovo imam vremena da odem na kafu, čitam knjige i putujem gde god poželim. Ali, znate šta je još važnije? Negde između neprospavanih noći i bezbroj promenjenih pelena, otkrila sam dubinu ljubavi za koju nisam ni znala da postoji.
Moj stari život jeste zauvek nestao, ali osoba koja je iz tog perioda izašla postala je neuporedivo snažnija, mudrija i potpunija.
