Klikćemo li mi često u životu? Umemo li da sačuvamo trenutak?
U moru burgera, pizza, umaka, začina, mozarelle i gorgonzole, probudila sam se jednog jutra silno želeći pasulj.
Nisam ti pisala dugo.
Kako da naučiš te male glave da ništa nije strašno kad se i sam plašiš?
Kad te bude pitao zašto ga zoveš, reci mu da si samo htjela da mu čuješ glas.
Na slavi kod mojih roditelja, pozdravljajući se na vratima, mamin teča je rekao: „E pa! ’Ajde tako! I znate šta? Ako ne dolazite, a vi bar svratite!“
U današnje vrijeme kada nam je dostupno toliko stvari, često se nađemo u situaciji da se ničemu ne radujemo istinski, od srca.
Iako nisu bitni pokloni već osobe koje nam poklanjanju, jako je važno pronaći pravi način i iskazati dragim osobama koliko nam je stalo do njih.
U januaru 2004. zapisala sam u dnevniku savet prijatelja: „Pazi, nemoj da se povrediš.“
To je bilo dva dana pre nego što sam se okliznula na ljubav.
Kada prebiramo po sećanjima svoje doživljaje, na kraju ispadne da su nam najmiliji oni koji nam u tom trenutku ne predstavljaju ništa spektakularno.
Mada se neki ljudi možda i neće baš složiti u svakom trenutku, ali na neki prilično optimističan način svaki trenutak je važan i dragocjen.
