Razmišljam nešto danas kako bih volela da malo skoknem unazad, do one večeri, početak 2000. bio, kada sam dobila prvi mobilni telefon, polovni simens sa narandžastim ekranom, veličine dve spojene plazme sa gumenim tipkama, pa da se onako usplahirena kao leptir pentram na tribine obližnjeg košarkaškog terena da uhvatim signal visoko dignute ruke.
Dragi djede,
evo zima će. Mjesec čarolije je stigao.
Bila je srijeda i teškim korakom sam se vukla na posao nakon što me tog jutra jedva probudio alarm. Razmišljala sam o svemu što moram završiti.
Klikćemo li mi često u životu? Umemo li da sačuvamo trenutak?
U moru burgera, pizza, umaka, začina, mozarelle i gorgonzole, probudila sam se jednog jutra silno želeći pasulj.
Nisam ti pisala dugo.
Kako da naučiš te male glave da ništa nije strašno kad se i sam plašiš?
Kad te bude pitao zašto ga zoveš, reci mu da si samo htjela da mu čuješ glas.
Na slavi kod mojih roditelja, pozdravljajući se na vratima, mamin teča je rekao: „E pa! ’Ajde tako! I znate šta? Ako ne dolazite, a vi bar svratite!“
U današnje vrijeme kada nam je dostupno toliko stvari, često se nađemo u situaciji da se ničemu ne radujemo istinski, od srca.
Iako nisu bitni pokloni već osobe koje nam poklanjanju, jako je važno pronaći pravi način i iskazati dragim osobama koliko nam je stalo do njih.
