U januaru 2004. zapisala sam u dnevniku savet prijatelja: „Pazi, nemoj da se povrediš.“
To je bilo dva dana pre nego što sam se okliznula na ljubav.
Kada prebiramo po sećanjima svoje doživljaje, na kraju ispadne da su nam najmiliji oni koji nam u tom trenutku ne predstavljaju ništa spektakularno.
Mada se neki ljudi možda i neće baš složiti u svakom trenutku, ali na neki prilično optimističan način svaki trenutak je važan i dragocjen.
Više puta sam pomislila poslednjih godina, možda treba da joj kažem da je volim. Pa mi je bilo glupo. Mi to nismo radile. I tako nam je to i ostalo. Puno neizrečene ljubavi koja nas okružuje.
Šta je sreća? Kad sa predmeta skineš nestvaran sjaj i shvatiš da je vrednost nečega u tvom srcu.
Više od svega volim da se ugrađujem u sećanje svoje ćerke. Ništa me ne čini srećnom kao to. Ne padam na priče „porašće i šta ćeš onda?“. I treba da poraste ali u taj rast treba da ima šta da ponese, jer ne mogu da znam šta je sve tamo čeka.
Ima tih nekih pitanja na koja ne možeš odgovoriti jednostavno.
Eto, stiglo je proljeće, sunce mi je zavirilo u kuću (kroz ne baš čiste prozore) i samo meni znanim jezikom šapnulo: ” Vrijemee jee!”
Sjedamo za stol, ja naručujem kavu, ona pali cigaru.
U ljuskoj je prirodi da stvari, pa i ljude, (ponekad) uzimamo zdravo za gotovo.
