I to vreme za kojim stalno jurimo, što ga više jurimo to nam više izmiče. Pa šta ako stojiš u nekom redu, šta ako nešto čekaš. Ej, živ si i sposoban da nešto čekaš! Je l to nije dovoljno?
U startu sam već blago nervozna, al drugačije ne može, znači prihvati. Ništa, stojim, malo se vrpoljim, razmišljam kako gubim vreme, gledam oko sebe, ljudi uglavnom gledaju u telefon, čovek pored mene igra neku igricu na telefonu, meni se ne gleda u telefon, boli me vrat. Smislim kako da iskoristim vreme čekajući, počnem da radim vežbe za vrat. Ne, ne osetim nikakvo zadovoljstvo ni korisnost.
Onda pomislim koliko je današnji čovek zatrovan idejom o dostizanju najveće koristi, kako vremenom treba ekonomisati, praviti planove, strategije upravljanja vremenom, bla, bla, bla.
A šta zapravo većinski radi današnji čovek? Gubi vreme učeći najbolje strategije upravljanja vremenom, a to ne praktikujući, ili praktikujući na kratke staze. To su sati, dani i godine praznog hoda, sa idejom da se radi, uči nešto korisno. Apsurd.
Dobro, znači ja trenutno postojim, stojim u redu ispred ribarnice i u jednom momentu pažnju mi privuče jedan stariji čovek. Taj dekica, vrlo mirno, onako dostojanstveno stoji, malo pogureno, godine učinile svoje i čini mi se samo on nije nervozan. Pomislim, eto, kako on može bez tenzije da čeka, i on sigurno nije učio tehnike strpljenja i upravljanja vremenom. Pomislim sigurno mu je važno.
Da li je meni važno da čekam 45min za porciju ribe, možda i nije toliko, ali kažem sebi prestani više da analiziraš i čekaj.
Kad sam bila negde treća na redu, pomislim eto me, blizu sam cilja i tu počne da me hvata nemoć, osetim glad i hladan znoj, baš ne volim da čekam. Onda pomislim neću valjda da se onesvestim sad kad sam došla pred sam cilj, tu me uhvati još veća tenzija. Onda opet apsurd, moj lični apsurd, ponašam se kao da sam pred ciljem od životne važnosti i sad ne smem da se onesvestim, jer ako se to desi sve ću upropastiti.
Ovde se već smejem sama sebi: Dobro, Bojana, ako ti je do onesvešćivanja, onesvesti se, neko od ovih ljudi će te osvestiti, onda ćeš stati na kraj reda i ponovo čekati svoju porciju ribe. Tad mi se malo razbistri, a i već sam došla na red, čim dekica kupi svoje, nastupam ja.
Deda poručuje svoju ribu, traži tri parčeta oslića. Odzvanja mi u glavi: tri parčeta oslića?! Tri parčeta oslića za čekanje od skoro sat vremena?! Devojka mu pakuje ribu, napravila je neki mali zamotuljak, čovek uzima svoje i hoće da krene, ja ga gledam i dekica mi ne deluje da baš živi raskalašno.
Hoću sve ovo da zaustavim i naručim tri kilograma oslića za dedu, da dam sve para što imam u novčaniku da deda kupi šta hoće. Preplavljena, preplavljena raznim osećanjima.
Onda pogledam dedu, ne, ne verujem da bi ovaj čovek bio oduševljen mojim sažaljenjem, moja namera da mu nadomesti ono što ja mislim da mu nedostaje bila bi uvreda.
Deda se okreće i odlazi, gledam za njim i shvatim da se jedva penje uz stepenice. Pa ovaj čovek jedva i hoda. Budalo! Budalo nezahvalna!
Vičem u sebi na sebe. Dam mu ruku da se popne, on samo klimne glavom i ode. Porazilo me ovo dostojanstvo, čak me nekako sramota.
Dok deda odlazi devojka u ribarnici pita me šta želim. Šta želim? Želim pameti, dostojanstva, zahvalnosti, strpljenja, smirenosti… je l imate to na prodaju? Ona je već nervozna, žuri joj se, a ja valjda blenem u nju i ne znam šta da kažem, pa me opet pita šta sam htela, kažem joj dajte bilo šta. Pogleda me upitno.
Kažem da mi da oslić.
Pita koje pakovanje, kažem da je svejedno, nije mi više do ribe, hoću samo da odem, negde da odem.
Krenem kući sa mislima o dedi i pitanjem kako mu je. Verovatno mu je dobro, delovalo je da zna i ima one neke stvari koje većina nas nervoznih koji mogu više od njega da kupe nema, a problem je to što nam fali ne može se kupi, a teško da se može i nabildovati tehnikama. Mislim može, zasijaćemo spolja, zavarati se na trenutak, al iznutra će ostati buđ. Ona nervoza, to je ta buđ koja probija.
I to vreme za kojim stalno jurimo, što ga više jurimo to nam više izmiče. Pa šta ako stojiš u nekom redu, šta ako nešto čekaš. Ej, živ si i sposoban da nešto čekaš! Je l to nije dovoljno? Samo kad bi podigli glavu, “izašli” iz telefona i videli život oko sebe, malo pogledati i unutar sebe, a posebno kako stojimo u odnosu na taj život, osetili bi da je to dovoljno.
Usporiti, osetiti, razmisliti, biti, zahvaliti… Usporiti, tako samo možeš dobiti.
Hvala ti deda.
