Mora da je bilo u tom periodu jer sam legla malo pre 3, a već u 6 morala da ustanem.
U snu je bio mlad, crn i strog kao što je bio u mladosti.
Normalno da sam ga sanjala baš noćas, pomislih, juče se završila agonija tzv. imovinskih odnosa duga 33 godine — koju je on započeo.
Sećam se da sam mu nešto rekla u snu. Nešto baš teško i zahtevno jer me je sopstveni glas probudio.
Mora biti da sam to naglas izgovorila. Sreća je što spavam sama inače bi partner u krevetu noću mogao da piše moju biografiju prouzrokovanu neizrečenim po danu.
Hiljadu puta sam pomislila da čovek nema šta više da kaže od: imao sam teško detinjstvo.
To je jedna sintaksički ispravna kratka i vrlo jasna rečenica. Ni denotativno ni konotativno ne treba da se produbljuje.
Čovek može reći samo: imao sam teško detinjstvo i pustiti sagovornika da mašta o čemu god hoće.
Hiljadama puteva koje misli mogu imati, hodala sam kroz to detinjstvo tražeći odgovore. Nema ih. Neki su akteri mrtvi, ostale nemojte ništa da pitate jer će biti mrtvi. Svako obnavljanje uspomena je korak do smrti. Prepukla bi srca kao u epskoj pesmi. Kod nas je i inače sve visoka tragedija, patos i etos do vrhunca, a sreće nigde.
Imao sam teško detinjstvo pa maštajte, dragi moji. Ali niko od vas ne može izmaštati koliko mržnje može postojati u jednoj porodici, koliko tuge, jauka i plača.
Koliko strahova dok se sedi u zatvorenom ormaru koji treba da glumi bliskost i zagrljaj od voljenih, ali su oni zauzeti mržnjom.
Ponovo sam se s njim posvađala u snu jer ne bi me baš onoliko steglo u grudima. Tako me je stezalo samo kada se, pred njim, pred njima, preobrazim u dete koje se bori psujući sve pred sobom.
Ubiću se, ubiću se, majke mi, govorio je.
Oslobodi nas, molimo te, mislili smo mi.
Nije se ubio rukom, srce ga je ubilo.
Na trenutak je izgledalo kao da će veliki strašni nasilnik postati ratnik i svetac jer ga je smrt blagosiljala iznenada. Smrt voli peripetije grčkih drama. Zamalo da ga oplakujemo.
Umesto tuge, došao je mir. Povremeno smo se vraćali, pojedinačno ili zajedno, obnavljanju uspomena pokušavajući da se, imitiranjem situacija, lečimo od proživljenog.
Sestra bi iskrivila usta kao on i vikala po kući: da se nosiš u pičku materinu, da se nosiš u pičku materinu…. I mi smo se smejali. Strašno smo se smejali.
Bilo je strašno.
Zime su bile duge i hladne, leta duga i topla. Nema sredine.
Nema novca.
Nema snage da se mnogo šta menja.
Ja sam bar povremeno odlazila psihijatru i govorila da sa mnom nešto nije u redu. Na njegovo pitanje o porodici odgovarala sam da ne volim da se vraćam kući, to je malo mesto, ne prija mi malo mesto.
Doktore, trebalo je da kažem, ja sam ranjena srna u kavezu detinjstva.
Moja rana je otvorena i s vremena na vreme krvari. Mislićete da sam luda, ali ne volim Miroslava Ilića. Tako podseća na njega. Ponekad mislim kako Miroslav Ilić ide kroz kuću i viče: da se nosiš u pičku materinu, da se nosiš u pičku materinu. Doktore, mi smo svi otišli u pičku materinu.
Njemu je najbolje, on je umro i negde pod zemljom postao kompost za biljke koje će vikati vetru: da se nosiš u pičku materinu… A ja kad vidim svoj rodni list, vidim njegovo ime i dalje.
Nisam vam rekla — niko ga nije istinski mrzeo. Svi smo ga duboko žalili idući putem pičke materine.
Samo što on sada kompost, a mi se batrgamo u stvarnosti. I taman kad čovek pomisli: eto, završili smo konačno sa svim problemima koji su nas mučili decenijama, kad ono, on dođe u snu.
Mlad je, crn i silovit kao nekad.
Ceo dan sedim u ormaru iz neke navike. Grli me ormar kao staru dobru drugaricu iz detinjstva, zna moj miris i miris mojih strahova.
I moje vreme prolazi.
Ormari stare, problemi su rešeni, rodni list je isti, terapije ne pomažu, a ja ne verujem da ću se ponovo roditi iako sam davno vraćena u pičku materinu.
