Većina je pod utiskom šamaranja male devojčice. Blago onima koji za nasilje čuju samo iz medija, ponekad.
Već sutra će mnogi upreti prstom u baš takvu decu i reći – “prebacite je u drugo odeljenje”.
Sledeći put kada izgovorimo: “Pa to je dužnost roditelja, a ne škole, mene, tebe…” – ako smo pošteni, setićemo se snimka.
Takva deca u vrtić, školu… dođu željna lepe reči, željna saveta i brige o njima. Ali, već dovoljno dugo se osećaju bezvredno, pa često (ne uvek) postaju agresivni i nemotivisani da prate masu koja se obrazuje ili druži, jer joj ne pripadaju.
I zato, ne sme NIKO da kaže: ” To nije moja briga, došla je nevaspitana, to je trebalo roditelji da je nauče…”
Trebalo je, ali nisu… i šta ćemo sad?
Da je/ga bacimo u kantu?
Rečenicu: “Nemoćni smo” bih zakonom zabranila.
Nismo svemoćni, ali nismo, NIKAD, ni nemoćni.
Preuzeto sa: detinjarije.com
