Tata je mnogo važna ličnost u odgajanju sinova, i preko je potrebno da bude prisutan.
U radu s roditeljima susretala sam se s prilično neverovatnim situacijama: da roditelj smatra primerenim da dete predškolskog uzrasta odlučuje o tome gde će porodica provesti odmor, da li će osoba koja ga čuva nastaviti da ga čuva ili ne i slično.
Moguće je da su sve greške koje činimo u vaspitanju svoje dece naslage vekova pogrešnih saveta psihologa, lekara, sveštenika i vračeva.
“Ne, ne dam ti svoju igračku! Ne, ne želim jesti povrće.”
Mala djeca govore “ne“ bez ustručavanja ali na putu odrastanja gubimo ovu sposobnost, a čak i kada kažemo to famozno “ne”, ono uglavnom bude nekako stidljivo, tako da ga drugi ne shvataju ozbiljno.
Istinski razlozi zašto se zapravo deremo na djecu i kako ih prepoznati.
Poslednjih dana mnogo čitamo i slušamo o degradaciji srpskog obrazovnog sistema, o nastavnicima koji spuštaju kriterijume ocenjivanja pod pritiscima, o roditeljima koji su spremni na mole, ali i da prete kako bi njihovo dete dobilo ocenu više.
Ovaj tekst nije za savršene majke koje odgajaju uzvišenu decu koja ne viču, ne jedu plazmu, sviraju klavir i govore hebrejski od osmog meseca života.
„Ne znam šta ste uradili mojoj majci i kako, ali hvala vam od srca.“
Zašto je danas svaki drugi tekst o roditeljstvu ispovest mame koja poslednjim atomima snage pokušava da se izbori sa svojim trogodišnjakom a ne završi na psihijatriji?
Ali najgore tek dolazi.
Morali smo da budemo u krevetu u devet svake večeri i ustanemo u osam sledećeg jutra.
Nismo mogli da spavamo do podneva kao druga deca.
