Neki ljudi su toliko navikli da se oslanjaju isključivo na sebe da im je teško da zatraže pomoć, čak i kada im je preko potrebna.
Takva preterana samostalnost ponekad ima korene u detinjstvu. Određena iskustva tokom odrastanja mogu da nas nauče da ne možemo da se oslonimo na druge i da sve probleme moramo rešavati sami, piše Your Tango.
Morali su prebrzo da odrastu
Deca koja su prerano morala da preuzmu odgovornosti odraslih često i kasnije imaju osećanje da sve moraju sama. Reč je o pojavi poznatoj kao parentifikacija, kada dete preuzima ulogu roditelja. Na primer, roditelj mu se poverava o bračnim problemima, očekuje od njega emocionalnu podršku ili mu prepušta preveliku odgovornost za mlađu braću i sestre. Takva deca mogu odrasti s uverenjem da uvek moraju da se oslanjaju isključivo na sebe.
Njihova osećanja nisu bila važna
Deca čije su emocije roditelji ignorisali ili umanjivali mogu naučiti da skrivaju ono što osećaju. Ako su ih kritikovali zbog plakanja ili im govorili da preteruju, mogli su da steknu utisak da njihove emocije nisu važne. U odraslom dobu zbog toga im može biti teško da se otvore drugima, pokažu ranjivost ili zatraže podršku.
Od njih se očekivalo savršenstvo
Odrastanje uz stalni pritisak da u svemu budu najbolji može stvoriti strah od grešaka i neuspeha. Deca koja veruju da uvek moraju da ispune visoka očekivanja mogu početi da doživljavaju traženje pomoći kao znak slabosti ili nesposobnosti. Umesto da priznaju da nešto ne mogu sama, radije će nastaviti da se muče.
Niko im nije pomagao
Ako dete tokom odrastanja nije moglo da računa na pomoć roditelja ili drugih bliskih osoba, može zaključiti da od drugih nema smisla ništa očekivati. S vremenom se navikne sve da rešava samo, a takvo ponašanje može preneti i u kasnije godine. Traženje pomoći tada mu može delovati neobično ili čak neugodno.
Stalno su ih kritikovali
Deca koja su često slušala kritike, čak i zbog najmanjih grešaka, mogu da razviju osećanje da ništa što urade nije dovoljno dobro. Ako su njihovi pokušaji redovno nailazili na negativne reakcije, mogli su da nauče da je sigurnije ne tražiti ničije mišljenje ili pomoć. Kada odrastu, zbog toga mogu da izbegavaju situacije u kojima bi morali priznati da nešto ne znaju.
Odrastali su uz nepredvidive roditelje
Kada su roditelji jednog dana brižni i dostupni, a drugog dana hladni i nezainteresovani, dete nikada ne zna da li može računati na njih. Takva nepredvidivost može da stvori osećanje nesigurnosti i podstakne dete da se oslanja samo na sebe. Kasnije mu može biti teško da veruje da će drugi biti uz njega kada mu zatrebaju.
