Samo u Sjedinjenim državama svakog dana 1200 djece uđe u sistem hraniteljske njege i život prepun stigme i neizvjesnosti.
Nedavno sam putem mejla intervjuisala druge žrtve incesta – ljude koje je seksualno napastvovao član porodice u toku djetinjstva. Ono što sam otkrila je da je svaka od ovih žrtava prošla kroz sopstveno putovanje, detektivsku istragu sopstvenog života kako bi razumjela kako im se dogodilo to zlostavljanje.
U Danskoj postoji obavezni predmet u školi koji se sluša sat vremena sedmično, a na kome djeca uče da pomažu drugarima iz razreda i da se takmiče samo sa samima sobom.
Nešto u njegovoj formulaciji me pogodilo. Nešto oko načina na koji je to rekao, zvuk njegovih riječi, staccato njegovog govora.
Dobri očevi su uvek tu za dete, ne beže od kućnih obaveza i poslova i ne prepuštaju njegu deteta isključivo majci.
Aktivno učestvuju u svemu, grade prijatnu porodičnu atmosferu i trude se da svojoj deci budu pozitivni uzori.
Ono što nipošto nije posao jednog roditelja je to da radi za svoje dijete sve one stvari koje ono želi da se za njega naprave, samo zato jer ono to tako želi.
Jedna majka je na svom Fejzbuk profiu podijelila čemu ju je sve naučio njen sin sa Daunovim sindromom, a mi smo razniježeni i oduševljeni.
Kada nas ljudi pitaju za motive dolaska u Australiju, uvek kažemo i to i najiskrenije mislimo da su to – deca.
Ukoliko mislite da decu štitite preuzimajući sve na sebe, znajte da nikoga ne možemo zaštititi – ljude možemo samo OSNAŽITI. I to je to.
Često slušam kako nam je svaka nova generacija učenika i učenica slabija od prethodne, manje zainteresovana za učenje i za školu uopšte.
Djeca su, po mišljenju odraslih, lijena i puna nekog bijesa, te se opiru autoritetu, loše ponašaju, nemaju koncentracije…
