Moguće je da su sve greške koje činimo u vaspitanju svoje dece naslage vekova pogrešnih saveta psihologa, lekara, sveštenika i vračeva.
Nikitini su u jedno bili sasvim sigurni: dete će se sámo razvijati fizički i mentalno – potrebno je samo stvoriti uslove koji ga na to podstiču.
Istinski razlozi zašto se zapravo deremo na djecu i kako ih prepoznati.
Poslednjih dana mnogo čitamo i slušamo o degradaciji srpskog obrazovnog sistema, o nastavnicima koji spuštaju kriterijume ocenjivanja pod pritiscima, o roditeljima koji su spremni na mole, ali i da prete kako bi njihovo dete dobilo ocenu više.
Zašto je danas svaki drugi tekst o roditeljstvu ispovest mame koja poslednjim atomima snage pokušava da se izbori sa svojim trogodišnjakom a ne završi na psihijatriji?
Ali najgore tek dolazi.
Morali smo da budemo u krevetu u devet svake večeri i ustanemo u osam sledećeg jutra.
Nismo mogli da spavamo do podneva kao druga deca.
Dok sam pred obdaništem čekala da vaspitačice izvedu moje dijete, sasvim slučajno se odvijala sa strane jedna situacija koja me je itekako potakla da napišem ovaj tekst.
U slučajevima kada dete ima vitiligo, i roditelji postaju žrtve (psihologija ih često zove “skrivenim žrtvama”, jer nemaju direktan problem, ali osećaju njegove posledice).
Sezona slava je već počela, a ni novogodišnji praznici nisu daleko.
To znači da ćemo videti neke ljude koje ne viđamo baš često i da ćemo pojesti više kolača i ruske salate nego u bilo kom drugom periodu godine.
Radnja koja je inspirisala ovu priču dogodila se na plaži ove godine, ali se radnje slične njoj odvijaju svakodnevno, u najrazličitijim prilikama i situacijama.
