Detetu nije potreban samo zahtev da kontroliše svoje ponašanje. Potrebna mu je podrška da razvije sposobnosti koje će mu to omogućiti. Piše Miloš Vojnović, master defektolog
Kada dete plače, viče, burno reaguje, teško prihvata promene ili ne uspeva da sačeka svoj red, često se govori o neposlušnosti i nedostatku discipline.
Međutim, iza takvih reakcija ponekad stoje nedovoljno razvijene sposobnosti samoregulacije.
ŠTA JE SAMOREGULACIJA?
Samoregulacija je sposobnost deteta da, u skladu sa svojim uzrastom i razvojnim mogućnostima, upravlja pažnjom, emocijama, ponašanjem i reakcijama na unutrašnje i spoljašnje nadražaje.
Ona obuhvata:
- Emocionalnu regulaciju – prepoznavanje, razumevanje i prilagođeno izražavanje emocija.
- Bihejvioralnu regulaciju – kontrolu impulsa, odlaganje reakcije i prilagođavanje ponašanja.
- Kognitivnu regulaciju – usmeravanje pažnje, radnu memoriju i fleksibilno prilagođavanje zahtevima.
- Fiziološku regulaciju – prilagođavanje nivoa pobuđenosti i reagovanja na stres.
ZAŠTO JE VAŽNA?
Samoregulacija predstavlja važnu osnovu za učenje, socijalne odnose, samostalnost i svakodnevno funkcionisanje.
Ne razvija se odjednom, niti podjednako kod svakog deteta. Na njen razvoj utiču sazrevanje nervnog sistema, temperament, komunikacione sposobnosti, iskustva, okruženje i kvalitet odnosa sa odraslima.
KOREGULACIJA PRE SAMOREGULACIJE
Dete najpre uči da reguliše svoje reakcije uz podršku odrasle osobe. Ovaj proces nazivamo koregulacijom.
Smiren ton, predvidljivost, emocionalna dostupnost i jasne granice pomažu detetu da postepeno razvija sopstvene strategije regulacije.
Cilj nije da dete nikada ne bude ljuto, tužno ili frustrirano, već da vremenom nauči kako da prepozna emociju, izrazi potrebu i pronađe odgovarajući način reagovanja.
KAKO PODSTICATI SAMOREGULACIJU?
- Uspostavljanjem jasnih i predvidljivih dnevnih rutina.
- Igrama koje razvijaju pažnju, čekanje na red, inhibiciju i praćenje pravila.
- Prepoznavanjem i imenovanjem emocija, uz pomoć govora, slika ili drugih oblika komunikacije.
- Postepenim učenjem strategija smirivanja, prilagođenih individualnim potrebama deteta.
- Kretanjem, igrom i odgovarajućim motoričkim aktivnostima.
- Prilagođavanjem zahteva, okruženja i senzornih stimulusa.
- Pokazivanjem razumevanja, uz dosledno postavljanje granica.
Posebno je važno: Kada je dete izrazito uznemireno, prioritet su sigurnost, smanjivanje preopterećenja i podrška regulaciji. Razgovor o pravilima i rešavanje problema imaju više smisla kada se dete umiri.
SAMOREGULACIJA KOD DECE SA RAZVOJNIM TEŠKOĆAMA
Kod dece sa autizmom, ADHD-om, intelektualnim, komunikacijskim i drugim razvojnim teškoćama regulacija može zahtevati dodatnu i individualizovanu podršku.
Važno je prepoznati moguće okidače: senzorno preopterećenje, teškoće u komunikaciji, nerazumevanje zahteva, umor, bol, promene rutine ili prevelika očekivanja.
U defektološkoj praksi ne posmatramo samo ponašanje, već i njegove moguće uzroke, funkciju i uslove u kojima se javlja.
Samoregulacija se ne razvija kroz stalne zahteve „Smiri se!“ ili „Prestani!“, već kroz odnos, podršku, iskustvo i postepeno učenje konkretnih veština.
Detetu nije potreban samo zahtev da kontroliše svoje ponašanje. Potrebna mu je podrška da razvije sposobnosti koje će mu to omogućiti.
