Ponekad je dovoljno da dete pogleda tuđi crtež, čuje nečiju ocenu ili ostane poslednje izabrano za ekipu pa da zaključi nešto mnogo veće od onoga što se upravo dogodilo: „Nisam dovoljno dobar.“
„Ona lepše crta od mene.“
„Svi su bolji u fudbalu.“
„Zašto ja ne mogu kao moj brat?“
Ponekad je dovoljno da dete pogleda tuđi crtež, čuje nečiju ocenu ili ostane poslednje izabrano za ekipu pa da zaključi nešto mnogo veće od onoga što se upravo dogodilo: „Nisam dovoljno dobar.“
Roditeljski odgovor često dođe odmah: „Ma nije tačno, ti si najbolji!“ Želimo da utešimo dete i vratimo mu sigurnost. Ipak, možemo mu ponuditi oslonac koji neće zavisiti od toga da li je zaista najbolje.
Cilj je da dete zna da vredi i kada neko drugi zna više, trči brže ili nešto uradi uspešnije. Taj odnos prema sebi gradi se kroz male, svakodnevne situacije: kako razgovaramo o greškama, šta primećujemo u detetovom trudu i kako reagujemo kada ne ispuni naša očekivanja.
Poređenje je deo odrastanja, ali ne mora da postane merilo lične vrednosti
Deca primećuju razlike. Vide ko je viši, ko već ume da čita, ko dobija više pohvala i kome nešto ide lakše. Ne možemo sprečiti svako poređenje, niti je potrebno da se pravimo da razlike ne postoje.
Možemo, međutim, pomoći detetu da razlikuje ono što neko trenutno ume od toga koliko kao osoba vredi.
Kada kaže: „Lena mnogo lepše crta od mene“, ne moramo da osporavamo njegov utisak. Možemo da odgovorimo:
„Sviđa ti se kako je nacrtala? Šta ti je posebno lepo na njenom crtežu?“
View this post on Instagram
A zatim da pažnju vratimo i na njegovo iskustvo:
„Šta se tebi dopada na tvom crtežu? Da li postoji nešto što bi voleo da naučiš?“
Tako tuđa veština može postati inspiracija, a detetov rad ostaje vredan pažnje i kada izgleda drugačije.
Izbacimo poređenja iz sopstvenog govora
„Vidi kako tvoja sestra može.“
„Sva druga deca su već naučila.“
„Zašto ne možeš da budeš miran kao on?“
Iza ovih rečenica često stoji želja da pokrenemo dete. Ali dete može da ih čuje kao poruku da bi trebalo da liči na nekog drugog da bi nas zadovoljilo.
Mnogo je korisnije da govorimo o konkretnoj situaciji i onome što je potrebno:
„Vidim da ti je teško da počneš domaći. Hajde da pogledamo šta te koči.“
„Potrebno je da sada sklonimo igračke. Od čega želiš da kreneš?“
„Ovo još nisi savladao. Da vidimo koji deo ti je najteži.“
Da bismo detetu pomogli da napreduje, nije nam potrebno drugo dete kao primer. Potrebno je da razumemo gde je ono sada i kakva mu podrška treba.
Pomozimo mu da primeti sopstveni napredak
Dete koje stalno gleda ko je ispred njega lako može da previdi koliko je samo odmaklo.
Zato vredi primetiti male promene:
„Ranije ti je za ovo trebala pomoć, a danas si uspeo sam.“
„Ovog puta si pitao kada ti nešto nije bilo jasno.“
„Videla sam da si promenio način kada prvi pokušaj nije uspeo.“
Takve rečenice povezuju napredak sa konkretnim postupcima. Dete dobija priliku da razume šta mu je pomoglo, umesto da uspeh doživljava kao dokaz da je „pametno“, a neuspeh kao dokaz da nije.
Ipak, ne mora svaka aktivnost da postane prilika za napredovanje. Dete sme i da crta zato što uživa, da igra fudbal iz zabave ili da peva bez potrebe da bude sve bolje.
View this post on Instagram
Kada se razočara, prvo saslušajmo
„Nema razloga da budeš tužan.“
„Ne gledaj druge.“
„To uopšte nije važno.“
Odraslima neki događaj može delovati sitno, ali detetu je možda veoma važan. Pre nego što ponudimo drugačiji pogled, potrebno je da čujemo njegov.
„Baš si želeo da budeš izabran.“
„Razočarao si se jer si mnogo vežbao.“
„Teško ti je kada pomisliš da svima ide lakše.“
Priznati osećanje ne znači složiti se sa zaključkom da je dete nesposobno. Možemo da kažemo:
„Razumem da si razočaran. To što danas nisi uspeo ne govori sve o tebi. Hajde da vidimo šta ti sada treba.“
Nekada će to biti pomoć. Nekada novi pokušaj. A nekada samo zagrljaj i malo vremena.
Odvojimo grešku od slike koju dete gradi o sebi
Prosuto mleko ne znači da je dete „smotano“. Zaboravljena sveska ne znači da je „neodgovorno“. Loše urađen zadatak ne znači da „nije za školu“.
Kada govorimo o postupku, ostavljamo prostor da se nešto promeni:
„Mleko se prosulo. Uzmi krpu da obrišemo.“
„Sveska je ostala kod kuće. Šta bi ti pomoglo da je sutra poneseš?“
„Ovaj deo nisi razumeo. Hajde da ga pogledamo ponovo.“
Detetu su potrebni granice, odgovornost i prilike da popravi ono što može. Istovremeno, važno je da zna da greška nije njegova konačna definicija.
Pitajmo dete kako ono vidi sebe
Ako dete posle svakog crteža, zadatka ili nastupa čeka samo naš sud, možemo postepeno da otvorimo prostor i za njegov:
„Kako je tebi bilo?“
„Čime si zadovoljan?“
„Šta ti je bilo teško?“
„Šta bi sledeći put uradio drugačije?“
Ova pitanja ne treba da postanu ispitivanje. Dovoljno je da ih povremeno postavimo i stvarno saslušamo odgovor. Time pokazujemo da nam je važno i detetovo iskustvo, a ne samo rezultat koji se vidi spolja.
View this post on Instagram
Pokažimo kako izgleda blag odnos prema sebi
Deca čuju i kako govorimo o sopstvenim greškama, izgledu i sposobnostima.
Ako često izgovaramo „Baš sam glupa“ ili „Meni nikad ništa ne uspeva“, možemo pokušati sa preciznijim i blažim rečenicama:
„Pogrešila sam. Probaću da popravim.“
„Ovo mi trenutno ne ide, potrebna mi je pomoć.“
„Umorna sam i napraviću pauzu.“
Ne moramo da budemo roditelji koji se nikada ne kritikuju. Možemo i naknadno da kažemo: „Malopre sam bila baš gruba prema sebi. Napravila sam grešku, ali to ne znači da sam nesposobna.“
Najvažnija poruka ne dolazi samo posle uspeha
Detetu je potrebno da oseti da naše interesovanje, nežnost i bliskost postoje i kada nema petice, medalje ili razloga za pohvalu.
Da razgovaramo s njim i o onome što voli. Da primetimo njegovu ideju, šalu, radoznalost ili pažnju prema nekome. Da posle neuspeha i dalje može mirno da nam priđe.
Zdrav odnos prema sebi ostavlja prostor i za nezadovoljstvo, zavist, greške i loše dane. Dete neće uvek biti sigurno u sebe, ali može postepeno da uči da jedan težak trenutak nije cela priča o njemu.
„Neko je u ovome bolji od mene. Ja i dalje vredim, imam šta da ponudim i mogu da učim.“
To je oslonac koji mu može koristiti mnogo duže od uverenja da u svemu mora biti najbolje.
