„Bilo je to u jednoj zemlji seljaka“…
Ne, nije plagijat, nego kad ovako napišem svi znaju koja je to zemlja, zar ne? E, pa u toj zemlji, u jednom gradu – kažu da je u srcu te zemlje, jednog maja suočili smo se sa strašnom vešću! Ćerka naših prijatelja, drugarica naše dece dobila je dijagnozu od koje se krv ledi u žilama! U ponedeljak se vodila kao zdrava, već u sredu popodne smo svi plakali: leukemija! Svima nam je bilo teško i da čujemo tu reč i da izgovorimo tu strašnu reč.
Počela sam da mislim o devojčicinoj mami (i sama sam mama), o njenom, zasigurno, nesnosnom strahu, bolu, neverici…
Već u petak su otišli u veliki grad – centar te zemlje, gde se leče deca sa tom dijagnozom. Tamo su ih čekali gomila informacija i ponovne analize koje su već strašnu priču učinile još strašnijom: nije lakši tip bolesti (kao da tu ima nešto lakše?!), već teži i ređi kod dece. Statistike i prognoze – da li ih uopšte čitati?! Jer, statistike se prave prema proseku. Ako je ređi oblik, tj. redak kod dece, ima li onda statistike za to? Uglavnom – nije dobro!
U ponedeljak se vodila kao zdrava, već u sredu popodne smo svi plakali: leukemija! Svima nam je bilo teško i da čujemo tu reč i da izgovorimo tu strašnu reč.
Devojčica i mama tamo, otac i sin ovde, kod kuće. A, mi mislimo o njima, zabrinuti, u strahu da ih pozovemo, da im pošaljemo poruku… Pod obrazloženjem da ne dosađujemo, a strah nas (nas strah!?) da čujemo istinu.
Lečenje počinje. Užasno jake otrovne terapije, transfuzije trombocita, punkcije, biopsije, čekanje rezultata… Strašno nama, a tek njima?!
„Nije dobro“, „Bolje je“, „Loše je“, „Infekcija“… Smenjuju se informacije svakodnevno. Konačno – „Malo je bolje“: avgust – prva remisija! Radost, a i strah! Pomešani.
Napokon – susret sa njima posle tri meseca. Devojčica bez kose, a sa maskom na licu šetka se seoskim dvorištem. Sedimo, pijemo kafu njeni roditelji i mi. Slušamo njihovu priču o danima borbe. Mi – izgubljeni, a njih dvoje smireniji i prisebniji od nas. Gledam ih i razmišljam o količini snage u toj sićušnoj ženi, izgleda mi kao stena, a ja brdo na klizištu. Ne verujem da čoveka išta više može da porazi od osećanja nemoći. Ono kad se osećaš kao crv, tu si, bušiš nešto, ali vajde od tebe nema. Ma, gore od crva, jer i on ima neku svrhu u bušnoj jabuci…
Svako tvoje pitanje i svaki tvoj odgovor nemaju nikakvog smisla, ne pomažu ništa, ne rešavaju ništa. Problem ostaje isti.
Lečenje počinje. Užasno jake otrovne terapije, transfuzije trombocita, punkcije, biopsije, čekanje rezultata… Strašno nama, a tek njima?!
Septembar: krenuo novi blok hemoterapije, treći. Ko zna kako im je? Ma, nezamislivo je! Opet strah (moj strah – smešno!) da pitaš i pozoveš, da čuješ istinu – tuđu istinu! Njih dvoje, naspram tog strašnog sveta bolesti, svojim roditeljskim krilima štite svoje dete. Štite ga od statistika, protokola, knjiških primera… Štite ga i veruju u čuda, jer čuda su moguća dok god postoje oni koji ih čekaju i nadaju im se… Štite ga, a kolena im klecaju od brige da li će uspeti da zaštite dete koje su godinama brižno podizali i vaspitavali?
Oktobar je, lišće već opalo, hladno je i kiša nas tera unutra. Unutra u topli dom, a naša devojčica, drugarica, u nekom drugom domu čeka četvrti blok terapije i nečija mišljenja, čeka čudo, a radije bi pisala prvi pismeni zadatak o jeseni. Ona je malena, a jaka, mlada a ozbiljna.
Ovo je priča o njoj, o njenim običnim, a predivnim roditeljima, o njenom malom bratu koji je čeka da se vrati kući, da ponovo zajedno igraju sve one njihove igre… Ovo je priča o ljudskoj nemoći i o nadi koja ne umire nikada, priča o čudu koje se priziva! Ona i oni i dalje vode svoju najveću bitku, bitku za život! Pišem vam sve ovo, jer znam da smo „mali“ i obični, ali da možemo da budemo „veliki“ kada želimo. Pišem vam nadajući se da će čudo da se desi… Ako za to neobično, veliko čudo bude potrebna pomoć nas običnih, „malih“ ljudi… Možemo li i hoćemo li da budemo „veliki“?
