Na trenutke ućutim i onima oko mene postane jasno da sam otišao. Tad znaju da ne treba da mi išta govore jer ih neću čuti. Ne zamere mi, navikli. Ne zameri ni ti što opravdanje kad loše postupam prema tim ljudima. Kad zaćutim ja, tad ti progovorim i ja sve vidim: predavanje je završilo i ja sam na stepenicama, ispred ulaznih vrata.
A preko puta je park. U njemu jesam sedeo kad sam posetio Sajam knjiga, očajno pokušavao da se prikačim na nečiji internet i gledao momka koji sedi na klupi i, mrznuvši se, gleda u ružu koju je nekome namenio. I ja stojim na vrhu tih stepenica i skočim u zrak s rukama u džepovima. Smiren, ali željan da odem u stan i da se posvetim znanju. Da pustim da prostruji kroz mene i da se smesti u moje biće.
Vreme je lepo. I ovi ljudi kojima pobeda vekovima odzvanja u glavi su mi lepi. Uvek sam zavideo na onome šta si usadio svojim ljudima. Onda će naići neko i potapšati me po ramenu. Možda će neki kolega da me zagrli s leđa i pozove na kafu u neku staru skadarlijsku kafanu. Ne zbog kafane već zbog Skadarlije. I ja ću pristati. Ne zbog kafane, niti zbog Skadarlije, iako je to lepo mesto, već zbog Beograda i želje za upijanjem svakog ćoška tog okruglog grada.
I sviraće neka gitara, a mene će zezati zbog mog smešnog (ne)ukusa u muzici. I biće ljudi s tregerima i šeširima i starim, sedim brkovima. I biće dima od cigareta. I biće cveća. U Beogradu uvek ima cveća. I reći će mi kako se u mom izgovoru reči uopće ne čuje da nisam iz Srbije. Onda ću im ja reći da ja zapravo i jesam iz Srbije.
Da sam i živeo ono što je ona ponela u sebi. Da sam ispisao pesme koje su pod pločama Knez Mihajlove. Da je sva moja filozofija zapravo večito stanje Beograda i misli koje su se ugnezdile po prašnjavim policama Narodne biblioteke Srbije. Da su moji koraci trk po Marakani. I odjednom biće sneg, a ja ću imati kaput i šal oko vrata. Imaću i kožne rukavice i više mi neće biti svejedno da li mi je koža ispucala.
Možda će neki kolega da me zagrli s leđa i pozove na kafu u neku staru skadarlijsku kafanu. Ne zbog kafane već zbog Skadarlije. I ja ću pristati. Ne zbog kafane, niti zbog Skadarlije, iako je to lepo mesto, već zbog Beograda i želje za upijanjem svakog ćoška tog okruglog grada.
Imaću i kožnu torbu koja će mi predstavljati sređenost života. Koja neće biti stara, ali će biti sazdana od duša Singidunumskih stanovnika. Biću uokvirenih misli. Kaput neće biti za dva broja veći. I imaću cipele za koje mi će mi prodavačica reći da su nepromočive. Ali joj neću poverovati. Imaću i kišobran sa sobom. I rastajemo se: mogli smo pričati o Antičkoj Grčkoj, o Prvom svetskom ratu, o otkriću Amerike, o nacističkoj Nemačkoj, o ćirilici i o tome da je bosanski jezik zapravo postojeći. I na kraju, sve naše reči samo su rečica koje će da se pretvori u pritoku Save koja će kasnije da postane Dunav. Sve naše reči biće jesenje lišće na Kalemegdanu. I slapovi fontane ispred Hotela Moskva. I prvi dan zimskog računanja vremena. Ne vidim da ulazim u autobus. Samo u tramvaj.
Ne čuje se kad nagazim prvim korakom. Sedam na sedište s kojeg je gospođa plave kose ustala. Delujem miran, tužan i onemogućen za ikakav uspeh. Ljudi bi mi na sedište počeli donositi cveće kao na grob, koliko loše izgledam. A ja mogu štošta što mi Bog dopusti. Našao sam mir. Sneg pada. Nemam kapu. Niti širim kišobran. Kad napustim tramvaj, kad izađem iz njega, nekome ću na prozoru tramvaja nacrtati osmeh. Dve paralelne linije i podno njih jedan luk.
I sviraće neka gitara, a mene će zezati zbog mog smešnog (ne)ukusa u muzici. I biće ljudi s tregerima i šeširima i starim, sedim brkovima. I biće dima od cigareta. I biće cveća. U Beogradu uvek ima cveća. I reći će mi kako se u mom izgovoru reči uopće ne čuje da nisam iz Srbije. Onda ću im ja reći da ja zapravo i jesam iz Srbije.
Nadam se da će nasmejati osoba koja to bude videla. Tu ću sresti devojčicu rumenih obraza i s nekom vrstom ruske šubare na glavi. Potražiću koji bombon u kaputu i pružiću joj. Neko njen će mi se zahvaliti u njeno ime. Idem prema stanu. Sneg pada. Niko ga ne čisti i meni je drago zbog toga, inače bih morao da radnicima uputim koju prostu reč. Dame na štiklama sporije hodaju, gledajući da se negde već nije pojavio tanki sloj leda. Moje cipele kao da su malo propustile. Smejem se.
Više o autoru:
Adnan Avdagić je rođen 5. novembra 1995. godine u Varešu (BiH), a trenutno živi u Ilijašu. Student je druge godine turskog jezika i književnosti u Sarajevu. Uživa u učenju jezika, a kad ga duša natjera onda se lati olovke i piše. Inspirišu ga pisci dalekog istoka te apsurdnost dijametranlih suprotnosti smeštenih u njegovu egzistenciju.
