Danas sam se prijavila na biro za nezaposlene. Prvi put. Sa svoje 33 godine.
Popunjavala sam formulare i upitnike. Dobila knjižicu i suočila se sa svojom profesijom. Pardon, profesijama. Suočila se sa novom situacijom u kojoj sam bez posla i sa pitanjem šta sam ja u tim završenim školama naučila?
Da zarežem olovku…
Da napišem tekst…
Da saberem dva i dva…
Nije loše. Dosta je praktično i primenjivo.
Onda sam se malo zamislila.
Da li me iko u školi učio šta da uradim u situaciji kada se nađem na birou? Kako da se osećam u vezi sa tim? Kako da se ponašam? Da li treba da se zapitam šta sad želim? Šta mi je trenutno važno? Šta ću da radim? Kako to da postignem? Ili da se prepustim situaciji i čekam da se posao sam desi?
I setila sam se svog velikog učitelja koji je na mene izvršio snažan uticaj. Koji je uspeo da me pokrene kad je to trebalo. Da mi kaže prave stvari u pravom trenutku. Da me motiviše. Da kaže šta mogu, šta nikako ne smem. Da me rasplače i razveseli. Setila sam se Profesora Filma.
Sigurno ga se i vi sećate. Nekog, bilo kog, koji je uticao na vas.
Ja sam se setila Društva mrtvih pesnika. Onog sa romantizovanom predstavom o profesuri. O tome šta sve i jedan profesor može, a možda i treba da bude. Sa svim motivišućim porukama koje nosi, sa svim onim savršenim rečenicama koje Robin Vilijams izgovara.
Sigurna sam da bismo svi voleli da smo imali jednog takvog profesora.
Da li me iko u školi učio šta da uradim u situaciji kada se nađem na birou? Kako da se osećam u vezi sa tim? Kako da se ponašam? Da li treba da se zapitam šta sad želim? Šta mi je trenutno važno? Šta ću da radim? Kako to da postignem? Ili da se prepustim situaciji i čekam da se posao sam desi?
Neki možda i jesu.
Srećnici. Ja eto nisam imala tu privilegiju. I pitam se, da sam je recimo imala, šta bih tada bila? Kako bih se odnosila prema svom životu? Šta bih od njega kreirala? Na koji način?
Posle završene škole, fakulteta dođe period kada mislimo da smo zaslužili mnogo. Kada mislimo da smo zaslužili da se naš trud stostruko isplati. Kada očekujemo da pošaljemo svoj lepo sročen CV i da nas odmah pozovu na intervju. Onda se obučemo pristojno, ne previše napadno, odemo tamo i rasturimo. Dobijemo ono što nam sleduje. Ono što smo zaslužili. Ono što nam je svemir namenio.
Posao.
Umesto toga često dobijemo poraz. Ne dođemo ni do intervjua. Bela košulja ostane uredno opeglana u ormanu, a mi besni na sebe i ceo svet. I tako, možda i nekoliko godina.
Može i kraće. Ako na vreme shvatimo da ništa ne znamo.
Ok, imamo diplomu.
Bilo bi dobro uramiti je. Što da ne?!
I okačiti na zid. Visoko. Jako visoko.
Zašto tako visoko, pa ne vidi se tako?!
Posle završene škole, fakulteta dođe period kada mislimo da smo zaslužili mnogo. Kada mislimo da smo zaslužili da se naš trud stostruko isplati. Kada očekujemo da pošaljemo svoj lepo sročen CV i da nas odmah pozovu na intervju. Onda se obučemo pristojno, ne previše napadno, odemo tamo i rasturimo. Dobijemo ono što nam sleduje. Ono što smo zaslužili. Ono što nam je svemir namenio.
Baš zato.
Da bismo ispod nje stavili neke nove, životne diplome.
Jer prava škola tek počinje.
Ona o kojoj niko nije govorio i o kojoj nas niko nije učio.
Ali moja diploma. Kako misliš da je ostavim?
Treba mi.
Mahala sam ja svojom diplomama. Bila sam nezadovoljna što ih niko ne primećuje. Očekivala sam da dobijem sve, sad i odmah. Nagradu za trud ispisan na tim diplomama. Nisam mogla da shvatim da je na njima ispisano samo zvanje i ocena. Da niko ne zna kakav je to put i trud bio.
I bila sam poražena kada nisam dobila posao. Kada je neko drugi stigao na moje mesto. Bila sam poražena kada sam shvatila da to mesto i nije moje. Trebalo mi je vremena da prihvatim da neću biti tu. Trebalo mi je vremena da prođem kroz očajanje.
Bespotrebno.
Jer da me neko, u školi, naučio malo i životu, znala bih da je taj trud uložen u obrazovanje, samo početak truda. Da je samo način da naučimo kako se radom postiže nešto. Da je samo korak. Da posle njega ide drugi, koji se ogleda u tom prvom porazu. Pa treći. Posle njega možda uspemo da prohodamo i pronađemo svoju profesiju. Ali ne nužno i posao.
Umesto toga često dobijemo poraz. Ne dođemo ni do intervjua. Bela košulja ostane uredno opeglana u ormanu, a mi besni na sebe i ceo svet. I tako, možda i nekoliko godina.
A posao?
Kada ću naći posao?
Dugo sam verovala, jer su me tako naučili, jer je tako radila većina oko mene, da je najveći uspeh imati stalni posao od 9 do 17 h. Da se druge stvari i ne zovu poslom. I tako, radila sam hiljadu stvari istovremno, pisala, prepravljala, podučavala, slagala knjige, zarađivala novac i verovala da nemam posao.
Znate onu situaciju kada sretnete nekoga koga niste dugo videli.
On vas pita šta radite.
A vi se zavežete.
Jer nemate ime firme.
Ne možete da kažete radim u školi, pošti, banci, muzeju, prodavnici.
Trebalo mi je vremena da prebrodim to. Da naučim da kažem da radim od kuće ono što volim. Da možda nekad nemam dovoljno novca. Ali imam svoju slobodu.
I znam da dok god nema tog stalnog posla, ja sam sposobna da radim mnogo stvari i da opstanem. Sposobna sam da pronađem svoju profesiju u toliko mnogo segmenata. Sposobna sam da radim ono što volim i u šta verujem.
Kada prestanemo da tražimo posao, i počnemo da tražimo svoju profesiju, sebe u onome što radimo, tada će posao sam doći.
Jer da me neko, u školi, naučio malo i životu, znala bih da je taj trud uložen u obrazovanje, samo početak truda. Da je samo način da naučimo kako se radom postiže nešto. Da je samo korak. Da posle njega ide drugi, koji se ogleda u tom prvom porazu. Pa treći. Posle njega možda uspemo da prohodamo i pronađemo svoju profesiju. Ali ne nužno i posao.
I škola me nije tome naučila. Nijedan profesor.
Jer jedini dobar profesor je profesor u nama.
Onaj koji vremenom nauči da postavlja dobra pitanja i traži najbolje odgovore.
Onaj koji nam ne dozvoljava da prestanemo da tražimo.
Onaj koji nam ne dozvoljava da prestanemo da saznajemo.
Onaj koji nas ubedi da učimo i nakon što dobijemo diplome.
