Elem, ja već zavidan broj godina nosim epitet, koji se samo iz čiste milošte srpske, može dati ženi koja sama ili sama sa decom, nakon kakvog propalog braka, korača kroz život – epitet raspuštenice. S tim u vezi će biti i ovaj kratak osvrt na put prosečne raspuštenice od „očajne domaćice“ do „seks i grada“.
Polazeći od svog slučaja isključivo, život raspuštenice, znam, zvuči mnogo „glamuroznije“ nego što zapravo okolnosti dozvoljavaju. Poštena da budem, eto, možda bih ja i ranije brinula kako čaršija vidi taj moj zavidni status, nego nemah vremena – trebalo je odgajati od kilo mesa ovo čudo moje čudesno, raditi 10 – 12 sati da se prehranimo, da se podignemo iz pepela, trebalo je od praznih zidova stvoriti još jednom iznova dom, u njega utkati toplinu kuvanog jela svakog dana, trebalo je trčati u vrtić, na posao pa opet u vrtić, parkić, kod lekara, u školu, na letovanja, zimovanja, pružati mu da vidi sveta koliko dinar dozvoljava. Sama. Ne žalim se, konstatujem.
I sve to, ne znam prosto kako, ali me odvuče od toga da smislim pravi odgovor na pitanje, koje me pa, Bog i duša, pitaju na sedmičnom nivou evo ima 8 godina bar triputa ljubazni neki ljudi što se izgleda mnogo sekiraju oko mene: „Pa , mačkooo, šta to ima novoooo?“ Kad god bih kao odgovor rekla kakvu novu trivijaliju, za mene iz nekog razloga bitnu, a da nije „E, što sam našla jednog baju, jebe k’o blesav…“ auditorijum bi mi ostajao razočaran i sažaljivo bi me gledao. Da se mi ipak odmah razumemo, ja nisam od onih „emocijalno inteligentnih žena“ što se obično udaju još pre nego što se osuši pečat na brakorazvodnoj parnici. Njima skidam kapu za hrabrost. Iskreno. Ja se godinama rehabilizujem od gubitaka. Istina, jako sam nezrela osoba i zamisli molim te, sa 40 godina i nakon svega, još uvek verujem u ljubav.
A to u današnje vreme nije ni malo lako.
Jer, kako da vam kažem, poslednji put kad sam ja bila zaljubljena nije bilo facebook-a, ni onog badoo-a i bio je blam da nađeš dečka u „Fortuni“. Ja sam stvarno do krvi volela dva puta za ove 4 banke i oba puta mi se ljubav desila. Nisam išla da je tražim po društvenim mrežama, bezbrojnom prvim sastancima, nego se eto ona, imala sam sreće, dogodila. Zbližila je neka okolnost dvoje ljudi, u jedan život, koji je ograničeno trajao i u sebi sadržao čitavu jednu večnost od doticanja zvezda do padanje u najdublje ponore.
Vremena su se drastično promenila i da bi sada, hipotetički gledano, sreo osobu sa kojom bi ponovo ostvario život potrebno je da otvoriš to kao ozbiljan projekat i to u najvećem broju slučajeva preko interneta. Čak i kad si mlad i slobodan, a moš’ misliti kad si samohrani roditelj. Mislim, raspuštenica.
Polako, tek smo na sredini ove moje žalopojke, jer ja jesam jedared otvorila tu Pandorinu kutiju savremenog upoznavanja kad su me neki dragi ljudi ubedili da probam, iz najbolje namere, naravno, sa obrazloženjem da se to „danas tako radi“.
Ovo iskustvo je istovremeno i smehotresno i jako potresno. Ono što sam naučila zasigurno jeste da na današnje sastanke nikako ne smeš dolaziti bez mobilnog telefona, jer u šta ćeš ti gledati dok on non stop zvera u svoj. Takođe sam se izveštila i u tome da uživo prepoznam osobu s kojom se viđam, bez obzira što na slici s interneta izgleda k'o Džordž Kluni a zapravo je više kao Stiv Bušemi, ne mari. Uh, da ne zaboravim da se i taj seks mnogo promenio od onomad kad sam ga ja redovno upažnjavala, te sam tako posle svakog takvog viđanja morala na „pornhub“ edukaciju, da ne ostanem zatucana. Još sam naučila i da nema udvaranja, niti zavođenja jer kako mi je jedan potencijlno sjajan udovac rekao na našem prvom viđenju: „Mala, nema se vremena za gubiti, ili hoćeš ili nećeš, nismo deca, kol’ko sutra može da te izede neki rak i onda ćeš da se kaješ što mi nisi dala“.
Dobro, nisam ni ja bogom dana, je l’, nervozna sam i čangrizava, lajava, tražim da neko na prvu ukapira moj izopačeni smisao za humor, da shvati da nije niti će ikada biti prioritet u mojih 24 sata života, jer sam prioritet rodila sebi i jebi ga sad, il’si bos il’ se hadžija. Nije to za svakoga. Mislim, raspuštenica.
Ipak, moj zaključak svega je da bez obzira da li si u mom položaju (mislim, raspuštenice) kad nemaš vremena nizašta osim da dišeš ali ti kao amputirani deo tela nedostaje treperanje, zanos i pripadanje, ili si mlad i tek na početku životnog ciklusa, svet je u poslednjih nekoliko decenija učinio puno da ti oteža da se pronađete i spojite. Neću reći ništa novo, ali ću svojim iskustvom potvrditi, da je tehnologija toliko uznapredovala da je preuzela kontrolu nad svakim momentom moguće spontanosti. Meni, ipak, uz dužno poštovanje svih novotarija to nedostaje.
Kapiram, gledala sam previše američkih limunada, ali ne mogu nekako da se priviknem na skype ljubljenje ekrana i vođenje ljubavi, na to da ljubav tražimo preko tastature…iako se to „danas tako radi“.
O tempora o mores!
