Moj je jedinac napunio devet godina pre par dana. Malo pre toga je imao nezgodu koja ga je sprečila da taj rođendan proslavi kako je želeo. „Nije važno“, rekla sam mu.
Poslednjih godinu do dve dana se ispostavilo kao možda najznačajnije vreme koje sam posvetila samoj sebi u prethodnih nekoliko decenija. Dogodilo se sasvim slučajno, nekako neprimetno da sam ušetala sama sa sobom pod ruku u neko sasvim novo poglavlje života,…
Udobno smeštena na kauču boje kajsije posmatram slike po zidovima malenog sobička preuređenog u radni prostor. Prigušeno svetlo zrikave lampe prostoru daje nekakav čudan šarm udobnosti. Grejalica ispod stola , uperena u kauč proizvodi umirujuće zujanje.
Rondali smo do malopre, moj sin i ja, po nekim starim kutijama smeštenim na vrh ormana. Znam ja dobro kad sam ih i zašto gore stavila, s namerom da jednu od njih nikad ne otvorim više, ili možda nekad kad budem baš sama, “najsamija” na svetu.
Jednog od leta s početka ove decenije, na crnogorskom primorju, igrom slučaja na istoj plaži sedele su tri žene. Jedna žena je na crvenim ležaljkama obližnjeg kafića sedela sa svojim sinom, koji je cvileo za nekakvim društvom s kojim bi…
Prošla je ponoć, šesti je februar. Kao i svake noći, ulazim polako ne paleći svetlo da te ne razbudim. Kraj uzglavlja ti sedam, ušuškavam nogu koja ispod jorgana viri iako znam da ćeš je za sekund izbaciti ponovo. Ljubim u…
Juče su se srele dve žene. Na pokretnim stepenicama tržnog centra. Plava se sa rukama punih kesa spuštala dole, a crna je bila na stepenicama koje su išle ka gore. Crnoj se ženi učinilo na trenutak da postoji izvesna simbolika u tome. Konačno, tračak neke kosmičke pravde. Potpuno besmisleno, i to je pomislila.
Za ovih 10 godina koliko ima da je izašao „Bucket list“ sa Nikolsonom i Morgan Frimanom, jednako sam ga toliko puta i odgledala, sigurno. Malu revoluciju je u slengu taj film izazvao svojim pojavljivanjem jer je uspeo jednim pojmom da…
Uvek sam volela Italiju s kasnog proleća.
Još kao malu devojčicu, vodila me majka sa sobom u one čuvene šoping ture do Trsta ili do Barija.
Rekla je urednica, treba joj neka srećna priča. Neće, kaže, da plače više. Pitala se poznajem li koga srećnog o kome valja pisati i, eto, to me dovede dovde.
