Poslednjih godinu do dve dana se ispostavilo kao možda najznačajnije vreme koje sam posvetila samoj sebi u prethodnih nekoliko decenija. Dogodilo se sasvim slučajno, nekako neprimetno da sam ušetala sama sa sobom pod ruku u neko sasvim novo poglavlje života, koje je sa sobom donelo značajne promene u mom pogledu na život. Svako ko me iole poznaje, zna da je to u mom slučaju bilo potpuno neočekivano, iako su se meni dragi ljudi tom mom preobražaju dugo nadali.
Skeptik sam i cinik, pomalo. Nisam čitala nikakve prosvećujuće knjige niti posećivala kakve radionice u kojima se uči kako biti srećan i zadovoljan, kao što je to danas moderno, već sam se bavila svojim duševnim i duhovnim stanjem na one staromodne načine, tražila pomoć tamo gde joj je mesto, nadugačko sa sobom vežbala da prevaziđem izvesne tegobe i stresove, borila se sa svakakvim demonima i avetima, ali jednu stvar nikako nisam uspevala da savladam, a to je oproštaj. Ni sebi ni drugima.
Proces praštanja, kome god, najmukotrpniji je od svih koje sam u životu prošla a neoprost je teška, zloćudna bolest koja te jede iznutra i ne, nije tihi ubica, već galopirajuća neman koja razara sve pred sobom. Ako uspeš njome da ovladaš, da pobediš ego, ponos, sujetu, povređenost, ako uspeš da shvatiš da je oproštaj najvažnije što za svoju dušu i zdravlje možeš da učiniš – tada više neće biti bitno ko i šta ti je nažao učinio, jer ne praštaš njemu zbog njega, već sebe radi.
Svima koji prolaze kroz ovaj proces najteže je objasniti upravo ono što će ih tegobe osloboditi.
“OPROŠTAJ JE SUŠTINSKI VAŽAN ZA SOPSTVENU DUŠU I NJENU DOBROBIT”
Moja kuma je od malena bila jako pametan stvor. Kad bismo se šta svađale ili bi joj ko šta nažao učinio, nikada se time nije previše zamarala a daleko od toga da je ikada, pa čak i tako mlada, bila površna. Naprotiv. Sećam se da mi je sa nepunih 16 godina rekla: „Šta imam od toga što ću da zlopamtim, kad će samo meni od toga da bude loše?“ Čitava mala životna filozofija stala je u ovu njenu rečenicu – praštam jer neću ja da se osećam loše.
“OPROŠTAJ NE ZNAČI DA SE NEKO „LAKO IZVUKAO“ I DA NIJE KRIV”
Oprašta se sebe radi, ne zbog onog ko vas je povredio, a to je najteže shvatiti. Jer oproštaj nekome u nama često zvoni kao konačno opravdanje i abolicija onome ko nam je zlo naneo. Međutim, opraštanje je čin stavljanja tačke na ono što nas boli, bez toga da smo se tim činom nismo oslobodili svakog pa i negativnog osećanja vezanog za onoga ko nas je ili šta nas je povredilo.
Sebi sam prečesto postavljala pitanje „Kako oprostiti nekome ko se ne kaje?“. Ali, opraštanje je proces u kome pre svega sazrevamo mi i izdižemo se iznad situacije koja nam je nanela bol. Zato je oproštaj blagoran po nas same.
Oproštaj ne znači da ćemo izbrisati prošlost, ili zaboraviti ono što se dogodilo. To čak ne znači da će druga osoba promeniti svoje ponašanje – to je nešto izvan naše moći i to ne možemo kontrolisati. To jedino znači da ćemo se oslobađajući se besa i bola, okrenuti nečem boljem. Nije uvek lako, naprotiv. Ali može se naučiti. Jer ako se držimo za bol, iznova preživljavamo određenu situaciju i time je stalno ponovo oživljavamo i čaprkamo tu možda tek srasku krastu, nema mesta za praštanje.
“OPRAŠTANJE JE STVAR LIČNE ODLUKE ZA USPEŠAN NASTAVAK ŽIVOTA”
Opraštanje drugima je jedna od najboljih stvari koje možete za sebe učiniti, nije ovo dovoljno jednom naglasiti. Ponavljam nije nimalo lako, nekada će trebati puno vremena, ali će vam na kraju biti drago što ste uspeli. Dozvolite sebi sva osećanja koja imate jer ste na kraju samo čovek, imate pravo na bes i ljutnju, tugu i razočaranje, povređenost i bol, dajte sebi vremena da zacelite ali dozvolite sebi i šansu da se od svega oslobodite. Dug je put pred vama, ne treba vam dodatni kofer bespotrebnog tereta.
Nakon nebrojanih neprospavanih noći, iz najličnijeg iskustva na svetu ovom vam pišem. Poslušajte taj vapaj u sebi i dozvolite da mir uđe u vaš život. Na kraju, oprostite i shvatite da ste time omogućili sebi da budete srećni i krenete dalje. Pobedite sebe i budite jači od svega.
Postanite sami svoj uspeh.
