Slutim da si snio
ravnicu, tambure i Panonsko more
tog jutra kada je poletio crni golub
dahom sna nošen na tvoj dlan.
Taj završetak, to shvatanje sopstvene vrijednosti i značaja, je već tu, u vama.
Deset godina sam pisala o stidu, smjelosti, ranjivosti i osjećaju krivice, zaobilazeći oproštaj. Zašto?
Možda ti i ja nismo mogli da zajedno podijelimo ovaj život, a i ne kajem se što sam ti poklonila makar jedan mali komad njega.
Više puta sam pomislila poslednjih godina, možda treba da joj kažem da je volim. Pa mi je bilo glupo. Mi to nismo radile. I tako nam je to i ostalo. Puno neizrečene ljubavi koja nas okružuje.
Koliko su vam puta rekli “volim te”? Koliko puta su to stvarno dokazali?
Prije nešto više od mjesec dana, potresla me, ili da se žargonski izrazim, “izula me iz cipela” životna priča jedne divne, hrabre, pozitivne i uvijek nasmijane djevojke s kojom sam provela mnogo vremena posljednjih godina.
Nisam zlopamtilo. Nikad nisam to ni bila. Kad sam bila mlađa, događalo se da se kao naljutim nešto na ekipu s kojom sam se igrala, pa kao odem i napustim ih. I onda sutra sve isto. Nije mi se dešavalo da pamtim, pa vratim. Nikad.
Poslednjih godinu do dve dana se ispostavilo kao možda najznačajnije vreme koje sam posvetila samoj sebi u prethodnih nekoliko decenija. Dogodilo se sasvim slučajno, nekako neprimetno da sam ušetala sama sa sobom pod ruku u neko sasvim novo poglavlje života,…
